Врбаска бановина и њени стогодишњаци

Краљевска банска управа Врбаске бановине основана је 3. октобра 1929. У саставу њеног Општег одјељења основан је 1934. Статистички одсјек, који је, са краћим прекидом у току 1937, прикупљао разноврсне статистичке податке.

Сачувана архивска грађа фонда Краљевска банска управа Врбаске бановине (1929-1941), поред осталог, садржи и значајне податке о становништву Бановине. Прије свега, ријеч је о подацима из тромјесечних статистичких прегледа кретања становништва, те о кварталним подацима о броју рођених и умрлих по појединим срезовима. Од посебног су значаја годишњи подаци о броју становника по вјерској и среској припадности.

Посебно занимљив и необичан документ је акт Министарства унутрашњих послова Краљевине Југославије од 14. новембра 1938, у којем се од Врбаске бановине захтијева да преко надлежних градских и среских начелстава прикупи податке о стогодишњацима на њеној територији. У захтјеву није наведено у коју се сврху подаци прикупљају нити је дефинисана врста података које ваља прикупити. Обавеза Банске управе била је да прикупљене податке достави Општој државној статистици у Београду.

Подаци које је прикупио Статистички одсјек чинили су основ за израду сумарног прегледа, према којем је 1938. Врбаска бановина имала 1.119.473 становника, од којих најмање 53 стогодишњака.

Посебним наређењем од 23. новембра 1938. године, Управа Врбаске бановине је обавезала градска поглаварства у Бањалуци и Бихаћу и среска начелства да јој до 10. јануара 1939. доставе податке о живим стогодишњацима.

Убрзо је из среских начелстава у Тешњу, Грачаници, Двору на Уни, Теслићу, Добоју, Јајцу, Мркоњић Граду, Босанском Петровцу, Бањалуци, Приједору, Маглају и Бихаћу стигао негативан одговор.

Два извјештаја нису сачувана, и то онај који је доставило Среско начелство у Цазину, те сумарни бановински извјештај. Позитивни извјештаји градских и среских начелстава били су штури, са непотпуним подацима о именима, години рођења, занимању и мјесту становања стогодишњака.

Срез Босанска Градишка је први доставио податке о своје три стогодишњакиње. Биле су то Ханифа Вармаз из Мокрице, Фатима Ордагић рођена Кључанин из Хисета и Бида Шабић из Новоселије.

У Гламочком срезу живјела су тројица стогодишњака, и то Илија Чолић у Заглавицама, Илија Мрђен у Исаковцима и Васо Докић у Зајаругама.

У извјештају Градског поглаварства у Бихаћу наводи се двоје стогодишњака. Ибро Пиралић из Бихаћа запамтио је око 116 година, док је Хата Алагић, удова Хасанова, имала "нешто преко 100 година".

Дубички срез је кратко извијестио да је "концем 1938. године једно лице навршило 100 година".

У три општине среза Прњавор живјело је пет стогодишњака. Штури извјештај не садржи ни њихова имена ни године старости, већ само кратак податак да у "Лишњи живе два, Српцу три, а у Великој Илови један стогодишњак".

Градачачки срески начелник извијестио је о четворици стогодишњака. Браћа Мато и Пејо Михаљ, синови покојног Пеје, живјели су у Доњој Дубици. Мато је имао 118, а Пејо 103 године. Трећи градачачки стогодишњак, Петар (Васо) Ракић из Горњег Свилаја, имао је 106 година, а посљедњи, четврти, Лазар Живановић из Ријечана, напунио је стоту.

Нешто дужи попис доставио је Которварошки срез, у којем су живјела петорица стогодишњака. У самом Котор Варошу то је био Мустафа (Салко) Салчиновић, у Имљанима Миле Савић, а у Липљу Јово Ђукић. Иле (Тешо) Кауриновић и Госпана Синикић, удова Ђурђева, живјели су у Засељу.

Бањалучка градска општина извијестила је о својих троје стогодишњака: Смајо Мемић напунио је 101, док су Ханка Бегић и Ристо Стојановић имали по двије године више.

Највише стогодишњака на територији Врбаске бановине у 1938. живјело је у Кључком срезу, боље речено у општинама Горњи Рибник и Ситница. У Горњем Рибнику живио је Миле Никић, а у Врбљанима Лука Токић. Обојица су имали више од 100 година. Општина Ситница имала је највише стогодишњака у Врбаској бановини. У њена четири села живјело је чак десеторо стогодишњака: Митар Радумило, Раде Ковачевић и Лазо Каурин у Грацима, Сава Кајиш, Лука Мачкић и Михајло Топаловић у Доњем Раткову, Вајо Милетић и Миле Стојић у Стражицама, а Стојан Бјелић и Ћиро Гвозденовић у Горњем Раткову.

На подручју среза Грахово живјело је шесторо стогодишњака. Домаћица из Видовића Марија Вуковић, удовица Голубова, навршила је чак 114 година, док су тежаци Јандрија (Симо) Бајић из Ресановаца и Стеван (Перо) Џепина из Печенаца имали по 102 године. Годину млађи од њих били су домаћица Милица Скакић из Исјека, удовица Обрадова, и тежак Никола (Јован) Билбија из Угараца. Ђуро (Вид) Бајић, тежак из Шиповљана, имао је равно 100 година.

У Босанском Новом живио је Мехмед Велетанлић звани Шејтан, за којег нема податка о години рођења, док се за Шаћира Алијагића из Агића наводи да је рођен 1836. године.

У Крупском срезу живио је један стогодишњак - Милош Шкрбић из Великог Дубовика у општини Велика Рујишка.

Среско начелство Сански Мост је реферисало да на територији среза живе двојица стогодишњака, тежаци Вид (Јово) Црномарковић из Дабра и Ђурађ (Петар) Андријевић из Усораца.

У поновљеном извјештају Среског начелства у Дервенти кратко се наводи да на "подручју овог среза живе три стогодишњака".

Оно што још дуго нећемо сазнати је рецепт за дуговјечан живот стогодишњака Врбаске бановине. Можда је то 838 м надморске висине на којој лежи Ситница, њене чувене воде Леденац, Ситница и Госпојина вода или чињеница да је Ситница у то вријеме била сва обрасла густом четинарском шумом. Ко зна, можда је ситничким стогодишњацима био довољан и поглед на Кочића главицу, Грмеч, Шишу, Срнетицу и Димитор.

Док то не сазнамо, нема нам друге него да се држимо мудрог Конфучија: "Још у младости треба да одсијечеш штап на који ћеш се ослањати у старости".

***********

Највише стогодишњака на територији Врбаске бановине у 1938. живјело је у Кључком срезу, боље речено у општинама Горњи Рибник и Ситница. Општина Ситница имала је највише стогодишњака, у њена четири села живјело их је чак десеторо

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.