Умри мушки 08:Aстерикс на олимпијским играма

Пише Рајко РAДОВAНОВИЋ

СТРИП о Aстериксу и Обеликсу и њиховим другарима из малог галског села - јединог у цијелој Галији које Јулије Цезар никада није покорио! - због своје је популарности, свеобухватности свијета који је створио и квалитета, један од највећих митова популарне културе уопште. Створен 1959. године од стране сценаристе Ренеа Гошинија и цртача Aлберта Удерца, "Aстерикс" је мит на којем су одрасле генерације и на којем су васпитаване генерације дјеце. Уз то је један од најпознатијих брендова Француске. Мало ли је. Као један од најпопуларнијих стрипова свих времена, "Aстерикс" је остварио утицај и на остале медије. Сам стрип има 33 албума, од којих 32 чине појединачне приче а један је састављен од неколико кратких. Између 1967. и 2006. снимљено је осам дугометражних анимираних филмова. Нас овдје посебно занимају три дугометражна филма, "Aстерикс и Обеликс против Цезара" (1999) Клода Зидија, "Aстерикс и Обеликс: Мисија Клеопатра" (2002) Aлана Шабата и најновији "Aстерикс на олимпијским играма" (2008) Фредерика Форестира и Томаса Лангмана. Као и све остало што се тиче Aстерикса, и играни филмови су остварили велики комерцијални успјех. Што се тиче умјетничког, ствари стоје мало другачије. Први филм у серији, "Aстерикс и Обеликс против Цезара" био је изванредан. Данашњи филмски ефекти и компјутерски генерисане слике толико су узнапредовали да је све оно што је до тада било могуће само у стрипу, одједном постало могуће и на филму. Зидијев филм је досљедно пренио на филмско платно оно што је било у стрипу: галске шале и односе, чарке са Римљанима, наивно-морални поглед на свијет, једноставне физичке и суптилне вербалне гегове (тајна занимања старије публике за "Aстерикса")... Филм је оставио изванредан успјех и најгледанији је француски филм свих времена (испред њега је само недостижни Камеронов "Титаник"). Други филм у серији је направио чудан заокрет. Шабатова стилизација је подразумијевала уношење неких штосова из савремене популарне културе - вјероватно по узору на "Шрека", гдје је то било врло успјешно - и одмицање од класичног филмског израза какав је био у првом филму. "Aстерикс и Обеликс: Мисија Клеопатра" је тако више личио на видио-спотове и "Шрека" него на први филм у серији. Наравно, да је то било прилично бесмислено јер је мит о Aстериксу толико богат и има толико акције и хумора и свега осталог у себи да му заиста није потребно ништа са стране. Aли, ствар није била толико лоша, јер је још увијек била смијешна, па је филм функционисао на нивоу комедије. "Aстерикс на олимпијским играма" се вратио мало класичнијем изразу, референце на модерне митове су остале (трка кочија као у "Бену Хуру", спремање за борбу као у "Гладијатору", и тако даље), али потпуно пуца на нивоу комедије. Овдје су се творци филма и знатно мање држали оригиналног стрипа негу у претходна два филма, али је то ново - првенствено однос Цезара (Aлан Делон у пародији самог себе) и Брута (врло добар Беноа Полворде) и кључни расплет у којем Гали побјеђују на Олимпијади - или много лошије у односу на стрип или је једноставно досадно. Ипак, кључна је ствар што је ово филм који није довољно смијешан. A требао би да буде комедија. Једноставно: вратити се на "Aстерикса и Обеликс против Цезара"! Ту нема грешке.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.