Умри мушки 08: Колико ме волиш? Ни најмање!

Пише Рајко РAДОВAНОВИЋ

ПA ТИ СХВAТИ те женске европске филмске диве. Па онда схвати европске филмске режисере са завидном репутацијом који потпишу овакав филм. Колико год се велики дио онога што зовемо Холивуд данас чинио потпуно бесмисленом, колико год се огромна већина онога што се данас намеће како матрица америчког средњеструјашког филма биле бесмислице које немају никакве везе са реалношћу, не може да не примијетите како су неке ствари добре и у таквом окружењу. На примјер, а овдје нас то занима, не можете да одузмете неку врсту професионалног и људског достојанства тамошњим добрим глумцима, који чак и у том систему успијевају да одлично ураде свој посао, да вас понешто науче и да вас забаве. Што, дакако, и те како има смисла. Не можете, наиме, да порекнете да су Џулија Робертс, Никол Кидмен или Aнђелина Џоли жене које знају шта раде, које су одличне у свом послу и које су углавном и у најгорем филму некако на свом мјесту, у одијелу којима им углавном савршено одговара. И видите да оне знају да су ту и због посла и због лове и због славе, али и због вас, суморних малих гледалаца који у биоскоп углавном иду да узму - ко ли је то оно говорио? - парче торте које им у стварности углавном измиче. Или је оно на великом екрану увијек мало боље. Дакле, узети новац за посао који радиш и за то забавити мало оне који то плаћају, дати им осјећање да знају зашто су ту и да су паметно потрошили паре, те све то скупа схватити као ЗAБAВУ није нешто с чим не може да се живи. Напротив, добро је. Европске женске филмске диве имају, нажалост, потпуно другачије погледе на ствар. Најкарактеристичнији примјер су Кетрин Денев и Моника Белучи. Оне, потпуно супротно горњем, сматрају да је супер узети лову радећи посао, да је слава такође одлична, али да је некако мало испод граница финог европског умјетничког укуса и истанчаних душица забавити оне који то гледају. И, као и у Aмерици, плаћају. Побогу, ми смо ту због умјетности, а не због приземне забаве. То је, наравно, у реду кад испред себе имате филм као што је "Сирена са Мисисипија" (1969) Франсоа Трифоа или "Полицајац" (1972) Жана Пјера Мелвила, стварно добри филмови у којима је играла Кетрин Денев, односно... Да, нема односно, јер док је Кетрин Денев и знала убости добар филм, који то добар филм са Моником Белучи знате? Ниједан? Тачно. Што нас доводи до филма "Волиш ли ме?" (2005) Бертрана Блијеа, гдје кристално јасно видите све то о чему говоримо. Е, ту Моника Белучи, онако савршено лијепа, хладна и блазирано дистанцирана на бројне начине показује своје савршене облине у бесмисленој причи. И без обзира што је тај дио у којем се она показује савршен, те што Моника, баш као Кетрин прије ње, има ту чудну и ријетку особину да се у секунди од даме претвори у курву, да од уздаха дође до вриска, да се од жене која дјелује да је слуђена емоцијама у секунди претвори у хладну кучку, прича у коме се то одвија је лицемјерна у својој небризи према чињеници да то неко треба и да гледа. Први дио филма још и некако, а онда се у другој половини све распадне као лош ватромет. То нас, даље, доводи до Бертрана Блијеа. Не треба бити наиван па мислити на Моника Белучи баш никакве везе нема са избором теме, сценарија или режисера - напротив, она је та која генерише пројекат а не Блије! - али ни он није посве невин. Човјек је вјероватно годинама слинио за Моником на фотографијама и великом екрану, па сад одлучио да је мало и уживо гледа, макар током снимања филма. Може му се, и ко га не схвати. Да, али се и нама може да пљунемо на све то безочно лицемјерје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.