У младости момковали, у старости самују

БИВШИ учитељи, а сад пустахије и усамљеници Обрад Ђуровић из села Соколовића код Сокоца и Ђорђе Максимовић из села Кнежине срећу се, ових дана, по ко зна који пут у животу у Сокоцу на чашици разговора уз љуту мученицу и присјећање на дане момачке и године учитељовања по забаченим планинским селима.

Ни ови сусрети старих другара из ђачких, војничких и учитељских дана не прођу без искричавих шала на свој и рачун оног другога, али без љутње и замјерке.

Обрад и Ђорђе су другари још из школске клупе. Судбина је хтјела да су заједно, послије другог свјетског рата "кад је нова власт била жељна знања и писмених људи", за стотину дана заврше курс за учитеље и одмах добију распоред на посао у најзабаченија села соколачке општине.

- Нуди ми комисија да бирам гдје ћу, кажем хоћу ондје гдје је најгоре. Пошаљу ме у село Џимлије код Сокоца. Затекнем у просторији учионице како крава лиже и окреће језиком издеран и похабан глобус. Испричам ти то новинару Бјелици а он напише чланак "Крава у Џимлијама појела Европу".

За то вријеме његов другар Ђорђе добио је посао у Кнежини. У школи 120 ученика, све већи од већега, момци за женидбу и цуре за удају.

- Више су ти моји ђаци мислили на ашиковање, заруке и просидбе него гдје се налази црна Aфрика и жута Aзија -  присјећа се Максимовић.

Као ду су били спојени неком невидљивом силом у исти дан добију позив у војску. И то обојица у Зајечар.

Након одслужења војног рока Ђорђу држава додијели стипендију од 5.000 динара и пошаље га на Педагошку академију на дошколовање на одсјек српскохрватски језик и књижевност.

И Обрад је покушао у Сарајеву да заврши математику на Педагошкој школи, али није имао пара за издржавање па се вратио свом позиву учитеља у забачена соколачка села.

- Заједно смо момковали, отимали један другом дјевојке, обично сеоске учитељице. Онда се оженим ја, а и Ђорђе и нећу душу да гријешим, жене су нас "ушишикале", па смо за то вријеме лијепо и дисциплиновано живјели -  прича Обрад.

- Вољела ме моја Магда али ђаво не да мира па се у упознам са једном калуђерицом из самостана, Хрватицом Лидијом. И освојим ти ја њу, одвојим је од поста и молитве и кренемо у заједнички живот. Плакала је Магда пуно, али шта ћу јој, судбина је то -  прича Ђорђе.

Ђорђе је са Лидијом послије направио кућу у Загребу и изродио дјечицу, а Обрад се скућио у двоспратној кући у Сарајеву.

И таман кад је стигла пензија, букну рат у Хрватској он остави и кућу и дјецу и Лидију и врати се у село Кнежину у зграду сад бивше и давно остављене и заборављене школске зграде.

Обрад чим постаде пензионер некако наговори жену да се врате у село Соколовиће у породичну кућу и да се ту баве сточарством.

- Aли не лези враже једном се залети ован и мојој жени преби ногу. Она се разљути и остави ме, оде дјеци у Шведску - каже Обрад.

И тако остављени од свију стари учитељи и другари, на раздаљини од 14 километара живе сами као пустахије, самотњаци, а људи кажу божјаци и особењаци.

Ђорђе прича да, послије свјетла велеграда Загреба, сад живи у собичку од пет квадратних метара без воде гдје се "купа у шкафу", јер купатило није видио 14 година.

Другује са коњем Путком, мачкама и псима, мање са људима, једино му Обрад у госте понекад дође.

A Обрад у Соколовићима битише у кући, која више личи на оне из филмова страве и ужаса, гаји мачка Мацана, бави се укрштањем козе и овце, узгаја волове и другу стоку " и то све без торова и забрана јер и животиње морају бити слободни као људи".

Глумио у Кустуричиним филмовима

Обрад је глумио самог себе у Кустуричином филму "Живот је чудо",  само што се тамо звао Вујан.

Кустурици се стари брадати учитељ допао као лик па је и у најновијем његовом филму "Завет" глумио старца који живи у планинском селу у близини школе која има само неколико ученика.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.