У безводним крајевима РС домаћинства муку муче са допр

Гледам Врбас испред куће, а немам воде, рекла Борка Дамјановић из бањолучке мјесне заједнице Карановац... У мају смо само седам дана имали воду, подсјетио њен комшија Славко Aјдер...

Руке ми отпадоше носећи воду сваки дан од извора до куће да бих се бар могла умити и напити. Веш перем када падне киша, у кишници коју нахватам у буре. Овим ријечима о својој горкој судбини у првој деценији 21. вијека говори Борка Кајкут из Карановца, насеља до којег се од центра Бање Луке стиже послије 12 пређених километара, путем ка југу, идући узводно уз ријеку Врбас. Парадокс је да се већ на пола тог пута пролази и поред базена градског Водовода из којег се снабдијева готово цијели град. - Стоку не можемо ни држати јер је не можемо напојити, а баште нам пропадоше, поготово кад је суша. Тада нам ништа не остане - изјадала се Борка Кајкут. И њена комшиница Борка Дамјановић већ годинама воду носи у канистерима са удаљених извора. - Гледам Врбас испред куће, а немам воде - рекла је Борка Дамјановић. Да ситуација буде још гора, додала је она, Карановац се налази свега шест километара од Фабрике воде и цијеви градског водовода постављене су све до Подгоре, насеља удаљеног од њиховог свега три километра. Aли, њихове чесме су и даље суве. Радојка Вукојевић из Карановца је рекла да већ 13 година са извора дневно донеси стотињак литара воде. - Немамо воде ни за пиће, а камоли за прање. Кад сав нормалан свијет спава, ја морам да устајем око три и да идем до извора да наточим воду јер преко дана пресуши. Треба сат времена да се напуни десет литара - додала је Радојка доказујући да ни стрпљење не смије да је изда. Мјесна заједница Карановац водом се снабдијева са локалног водовода изграђеног седамдесетих година прошлог вијека. Међутим, он је данас у прилично лошем стању и пред пропадањем, тако да његов капацитет није довољан да се сви могу снабдјети водом. У Служби града Бања Лука су недавно за наш лист рекли да ове године мјештани Карановца могу да очекују израду пројекта за изградњу водовода, а за наредне фазе требаће још да се стрпе. Тренутно, у мјесној заједници Карановац већина домаћинстава воде нема. Највише муке имају становници Дуципоља на лијевој обали Врбаса гдје су славине увијек суве јер локални водовод нема довољно капацитета да би сви имали воду. Најтеже је када су суше јер тада воде нема нигдје у селу, а и извори пресуше. Како би пронашли рјешење овог проблема мјештани су протекле седмице организовали састанак са члановима Савјета мјесне заједнице. Овом приликом су се договорили да уведу редукције воде, односно да се једном дијелу насеља пушта вода прије, а другом послије подне, или наизмјенично дан за даном. Договорено је и да се градским властима упути захтјев за довођење градског водовода. Пола литра дневно И у већини домаћинстава у Љубачеву посљедњих дана славине су суве. Најтеже је становницима из заселака Aјдери, Вученовићи, Ђукићи и Чеке, гдје ни капи воде није било више од мјесец дана. Зоран Aјдер из засеока Aјдери нам је испричао да је заборавио када је задњи пут имао воду у кући. Према његовим ријечима у бунарима скупљају кишницу да би имали бар шта пити. - Посљедњих мјесец и по било је најгоре, али великих проблема имали смо и раније. Ујутру се немаш чим умити, нема ни кише да напунимо бунаре. Воду штедимо максимално и свако у кући има само по пола литра за умивање и то ти је то - рекао је Зоран. Његов комшија Славко Aјдер је нагласио да је и у мају од 31 дана воде било само седам дана. Воде нема ни на шестом, седмом, осмом... километру од града у домаћинствима Буквалека и Доњих Кола. Водом се снабдијевају са којекаквих извора који љети углавном пресуше, док њихове комшије само неколико стотина метара ближе граду градском водом могу да залијевају и цвијеће. У градском “Водоводу” су истакли да је за прикључење ових насеља прво неопходно изградити мрежу, а то треба да уради градска власт. Узалуд су се изгледа, веле мјештани ових села, годинама надали да ће по завршетку друге фазе Фабрике воде драгоцјена течност потећи и њиховим чесмама. Велика суша и врело љето ове године већини сеоских домаћинстава су донијели мноштво проблема. Извори и врела пресушили су у више од 90 одсто бањолучких села, па је становништво остало без воде и за најосновније потребе. Према ријечима директора Центра за унапређење и развој села Миленка Шарића најтеже је у селима Змијањског платоа и Мањаче. - Тамо већ мјесецима нема воде и становништво мора да је купује. Ово је најсушнија година од 1953. године па није ни чудо да су извори пресушили. Трудимо се да све водоводне системе који су у нашој надлежности одржавамо да има воде бар за пиће - рекао је Шарић. Осим на Мањачи, додао је, воде нема ни у Бистрици, Пискавици, Ивањској, Верићима, Мотикама и Горњим Рекавицама. Проблема са водоснабдијевањем има и дио домаћинстава у Карановцу и Љубачеву. - Ова година је показала да се не исплати правити мале локалне водоводе него је неопходно изградити велике водоводне системе са којих би се водом снабдијевало више села - рекао је Шарић и додао да су за то направили два пројекта за изградњу водоводних система. Драгоцјена свака кап Један је назван “Црно врело” и изградњом овог водовода воду би добила села Пискавица, Бронзани Мајдан и села Поткозарја. Други пројекат “Бањица” предвиђа изградњу водовода за снабдијевање села Змијањског платоа на Мањачи. - Изградњом ових водовода обезбиједили бисмо нормално водоснабдијевање без несташица за 75 одсто сеоских домаћинстава и растеретили постојеће локалне водоводе - објаснио је Шарић. Од како трају суше, мјештани Рекавица 1 приморани су да се сналазе на разне начине улажући велике напоре, како би у својим домаћиствима имали воду за пиће. Да је ситуација у овом мјесту крајње озбиљна потврдили су многобројни апели за помоћ које су представници ове мјесне заједнице упутили на разне адресе. - Сви нам само обећавају, а воду никако да добијемо. Сваке године је све горе. До сада смо се некако сналазили и узимали воду са оближњих извора. Сада нам је једино преостало да ову драгоцјену течност купујемо. На срећу уз помоћ Одсјека за цивилну заштиту Службе града Бања Лука кубик воде плаћамо много јефтиније јер дио трошкова сносе они - рекао је предсједник Савјета мјесне заједнице Рекавице Душан Драгичевић. Мјештани су истакли да им је најгоре то што не могу да напоје стоку, а усјеви и баште пропадају јер воду морају да штеде и чувају за пиће. Јово Малић из Рекавица је рекао да ће продати овце и краве, јер не жели допустити да почну скапавати од жеђи. - Пошто су сви извори пресушили морам да одем до Врбаса по воду за пиће. Нажалост, стоку не могу да водим јер само у једном правцу пјешачим осам километара - рекао је Малић и додао да патња са стоком неће престати ни када прође суша. - Врелина је спржила траву, па стоку не можемо водити на испашу. Сада морамо овцама да дајемо сијено које смо предвидјели за хладније дане. Чиме ћемо их нахранити када зазими? - забринут је Малић. И у јужним крајевима Републике Српске, у Херцеговини, људи муку муче како би свакодневно обезбиједили довољне количине воде за пиће и хигијену. На Херцеговину се излије више киша него на друге крајеве земље. Aли оно што “у криво вријеме” подари небо пропадне кроз порозно крашко тло - и измакне људима баш кад им највише треба. Зато, посебно у јужнохерцеговачким крајевима вода није само пиће, већ и сан о бољем животу: који је ту надохват руку, а ипак тако често неухватљив... Никад нико није израчунао колико су љетње безводице отјерале Херцеговаца из “мјеста рођења”. Бурило на леђима “Поповци”, пише хроничар Љубо Мићевић између два свјетска рата, “свакодневно пију обичну воду из чатрња, којих има заједничких сеоских и властитих. Вода се обично захвата дрвеном ковом, која се веже ужетом или се натакне на синџир (ланац), који већином стоји причвршћен на вратима чатрње, а тегли се рукама. Како коју кову тегли, онако је салијева у дрвено бурило, које, кад се напуни, зачепи чеповима, затим упрти на леђа и носи кући. Код куће воду точе из бурила у букару или кову, из којих пију. Неки опет из кофе захватају лименим или стакленим чашама. Они што имају властите чатрње, кишницу хватају са кровова кућа и лименим олуцима је одводе до чатрња. Љети, за вријеме великих суша, кад нестане воде у чатрњама, већина села око Попова служи се водом из “живих вода” (врела) којих има највише испод Завале, затим испод Чваљине и Седлара. Живу воду точе у бурила и мјешине, које прте женске или их гоне на коњима...За вријеме рада у пољу, воду носе и држе у тиквама и у буцатима”. Послије само неколико деценија Мићевићев опис личи на слике из крашког етно - парка. С великим јесењим поводњима, што су Попово поље претварале у језеро дубоко 36 метара - да би по њему могао пловити и прекоокенаски брод - а у прољеће би сву ту воду посркали понори и тајновити лавиринти крашког подземља па би све некуд отекло - отекли су махом и ови предмети за преношење и чување воде, по селима посијаним по сивом камењару. Изградњом хидроелектрана, изградњом канала кроз поље регулисано је дивљање некадашње Требишњице која је овдје доводила воде с горњохерцеговачких платоа, нестало је оног зимског језера... али, поштено речено, нестало је и Поповаца, посебно млађих. Сан о најављиваној и прижељкиваној мисирској долини није остварен. Млађи су махом отишли за индустријом и њеним понудама у градове. Тек ријетки од њих данас у витринама и предсобљима градских станова чувају понеку букару, тикву и бурило, као успомену на жедно дјетињство, док су они што су остали у селима и такву носталгију одбацили, очистивши избе камених кућа од таквих непотрепштина. За оне, углавном старе, што остадоше у тужно пустим насељима, воде у наслијеђеним чатрњама има сасвим довољно. Године жеђи за њих су, заиста, заувијек прошле! Aли ово би већ био смион закључак за њихове сусједе у љубињском крају, у такозваном љутом красу, гдје послије обилнијих киша има пишталина, “капљивих јама” и сличних привремених резерви воде, али нема ниједног извора што не пресахне под пакленим жегама јула и августа. Уочили су то још Римљани у 3. и 4. вијеку наше ере, па су у давним насељима уз пут од Љубомира према Стоцу, уз помоћ иловаче, изградили низ водопојилишта за стоку (локве), а за људске потребе ископали бунаре дубоке и до 25 метара, од којих неки и сада у центру Љубиња држе воду. Славени су то наслиједили и, ево, којешта од тог користе и дан данас. Љубиње је водоводом дугим 16,5 километара, 1974. довело воду са извора ријеке Брегаве у град. Прошле године су се на овај водовод прикључила села Пољице (у берковићкој) и Убоско (у љубињској општини), али се ровитост слабог водоснабдијевања неких мањих насеља открила баш овог љета, а открили су је шумски пожари. Погађање са ватрогасцима - Не знам шта ћу од себе - појадио нам се недавно Миленко Круљ из ранковачког, још неелектрификованог, засеока Витоња. - Једва смо од пожара одбранили и ове двије куће Круља на Витоњи. Спржене су ми све ливаде, с додуше танком пашом, изгорјела је сва трава у брду, а ја остао са шест крава и два бика... Но горе од тога је што су ми ватрогасци током гашења потрошили сву воду из чатрње, па сада, оставивши ме тако без залиха и за мене и за говеда, кажу: “Довешћемо ти воду у цистерни ако платиш...” Шта да радим? Гоним стоку два километра од куће, до сусједних Ћуковаца, појим је с напуштених чатрња, не знајући до кад ћемо тако издржати ни стока ни ја... Љубињски ватрогасци, кажу да су у неколико случајева заиста користили чатрње, потрошивши из њих мање количине воде и бранећи имања тих људи, на Вит

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.