НЕ ЗНAМ како смо изашли на рђав глас као људи који до себе не држе, али знам да због тога страдамо. На свим пољима! Мене сада, конкретно, заокупља реформа нашега школства.
Питам се како смо допустили да се, међу осталим, доскорашња наставна област назове модул, а писмени рад - есеј! Зашто смо тако олако прихватили туђице које, почесто, долазе у озбиљну колизију са својим значењем у нашем језику? Обратите пажњу: ми знамо да у нашој књижевној теорији и терминологији есеј представља озбиљну, сложену прозну врсту у којој се преплићу и прожимају научно и литерарно, а доводимо се у ситуацију да, на примјер, ученицима на часу дамо задатак да напишу есеј "Стигла нам је зима"! Ко је ту, сада, луд! Једну смо образовну методу "крстили" са мождана олуја (изворно браин сторм).
У англо-саксонској атавистичкој језичкој свијести олуја вјероватно има посве друкчије значење и призвук, али у нас олуја - недвојбено - асоцира на неконтролисану силовитост која руши и разара. Често размишљам о семантичкој копулативности тих двају појмова. Бојим се да у мозговима наше интелигентне (наглашавам!) дјеце не протутњи ова олуја и за собом остави пустош. Бојим се да ће наши млади и паметни људи у перспективи постати зомбији испраних мозгова, роботи за фабричким тракама, на шалтерима и у бирократским бироима. Бојим се да ће се све у догледно вријеме изнивелисати и доћи на жељену (?!) мјеру, те да ће нам тада посве "нормално" и природно (чак веома мудро!) звучати онај примјер из нашег новог, реформисаног, уџбеника Географије за 6.разред који наводи познати новинар, господин Славиша Сабљић (парафразирам!): глобус је она велика лопта која стоји на ормару, у средини има велики шараф који никако не смијете одвртати...
A у неко срећније вријеме, када се држало до језика, стрип јунак Доналд Дуцк није могао бити Доналд Патак, нити је Луцкy Луцк могао бити Срећни Лак, већ - Паја Патак и Талични Том. И то се зове превођење, а не буквално пресађивање и сирова трансплантација.
Са каквом се сериозношћу и обзирношћу приступало превођењу и лекторисању обичних рото-стрипова у оновременом новосадском Дневнику! Па, данас, често, наши уџбеници нису толико темељно и брижно "прочишћени". Господин Милорад Телебак у својој тв-емисији "Говоримо српски" рече да се туђице најприје морају уподобити духу нашега језика, да, како би ушле у српски језик,"као странци најприје морају добити наш пасош". Сада, међутим, нашим уџбеницима и по нашим школама без пасоша и неконтролисано вршљају варвари(зми), а варвари "нису неко решење", како рече Јован Христић (лирски полемишући са Кавафијем).
Нисам ја, да се разумијемо, тврдоврати лунатик, фанатик "у завади са светом"; знам ја да свако вријеме носи своје бреме, да се Дрина не да исправити и да ствари иду својим током. Aли исто тако знам да се неке суптилне, суштинске корекције ипак дају начинити. То исто су, изгледа, на вријеме схватила и два млада човјека - јереј Игор Мијатовић, свештеник при саборном храму Свете тројице у Бањој Луци и Владимир Вуковић, вјероучитељ у Врбањцима и постдипломац на Богословском факултету у Фочи. По јеванђељском обрасцу, "мудри као змије и безазлени као голубови", они заузимају срећно (а свјесно!) изабрану позицију. Користећи западне педагошке моделе, они успијевају да (умно!) сав тај увезени методолошки инструментаријум "прекодирају" (у културолошком смислу и смислу православне ОБРAЗовне етике) и сачињавају одличну књигу "Интерактивно учење у настави православне вјеронауке". Овај приручник је ваљан примјер одговорности и непрепуштања случају оних ствари које представљају крајеугаоне каменове и суштинске тачке ослонца једног народа и једне културе. Он је доказ да се и "њиховим оружјем" могу згодити наши циљеви. Мијатовић и Вуковић (свака сличност је случајна!) нас, егземпларно и ненаметљиво, уче да не падамо снисходећи утицајима. Утолико више морамо се трудити. Морамо бити бржи, вичнији и виспренији! Та, ваљда смо нешто научили и из тих "вражјих" стрипова:
"Да ли су то били топови, или лупа мога срца?"