ТЕМА: Како би могао изгледати нови глобални поредак у будућности

БАЊАЛУКА - Прије 80 година три велике силе - САД, Уједињено Краљевство и Совјетски Савез - окупиле су се на Криму да одлуче о судбини европског континента разореног ратом. Френклин Рузвелт, Винстон Черчил и Јозеф Стаљин тада су на Јалти поставили услове за оно што је на крају довело до гвоздене завјесе, што је подстакло деценијама дуг хладни рат.

Од те 1945. године па до данас САД су биле гарант европске безбједности и то прије свега кроз НАТО, који је био централни дио спољне политике Вашингтона. Поновним доласком у Бијелу кућу нови амерички предсједник то очигледно жели наглавачке да окрене, остављајући Европу да се сама о себи брине. Запријетио је чак повлачењем америчког војног контингента са Старог континента, али је и упозорио да би САД могле изаћи из НАТО-а, јер је он постао један реликт прошлости. 

Уколико Трамп настави са спровођењем датих обећања, безбједносни поредак успостављен након 1945. године биће срушен, а што онда отвара низ питања, а прије свега - како би могла изгледати нова подјела карата и интересних сфера те какву би улогу у свему томе могла имати збуњена и затечена Европа?! Многи сматрају да ће ову годину историчари у неком наредном периоду гледати као на крај онога што је била ера атлантиста. 

ИЗОЛАЦИЈА

Прије Другог свјетског рата САД су биле изолационистичка земља и у великој мјери одвојена од Европе. Раздвојена океанима и хиљадама километара, Америка се током већег дијела своје историје развијала са жељом да се ослободи и изолује од остатка свијета. 

И тај изолационизам постао је дио америчке културе. Своје безбједносне интересе нису видјели у Европи. Други свјетски рат је то промијенио. Након тога америчка спољна политика постала је интернационалистичка, што је изњедрило и НАТО савез, који је требало да гарантује европску безбједност.

Ова гаранција произашла је из преговора на Јалти са Јосифом Стаљином. САД су заједно са Енглеском и СССР-ом пристале на релативне сфере утицаја. Ово је подијелило Европу дуж такозване гвоздене завјесе, која је источну и средњу Европу прогласила дијелом совјетске сфере утицаја. 

То је укључивало Литванију, Балтик и Украјину, који су тада били дио СССР-а. Свијет који је Америка тада направила био је другачији од било чега што је било раније. Он се заснивао не само на америчкој хегемонији, већ и на стратешкој одлуци да угради своју моћ у шири оквир институција и закона који су у принципу отворени за све земље. Овај пројекат изградње реда није био чин милосрђа, већ пуког интереса. 

Онда се на политичкој сцени појавио Трамп. Његов први мандат довео је у питање интернационализам америчке спољне политике, односно хегемонизам. По уласку у Бијелу кућу Трамп одмах потписује свеобухватну извршну уредбу са потенцијалом да прекине деценије америчког глобалног ангажмана па и саме хегемоније, за коју нова администрација сматра да је у протеклим деценијама била штетна по САД. 

ТРАМП И ЏЕЈМС МОНРО

Трампов слоган - Америка на првом мјесту, који су многи изгледа олако схватили, могао би управо бити један од првих корака, потеза који би могли значити увод у нешто што се зове - распад, односно крај свијета, који је био направљен послије 1945. године. 

Нови амерички предсједник се често у појединим европским земљама, али и од стране појединих лидера, доживљава као усамљени стријелац без стратешког смисла или политичке визије. Међутим, његови потези, када се оголе, показују да то и није баш тако. 
На Блиском истоку он је иницирао нормализацију арапско-израелских односа, али и покренуо процес окончања рата у Украјини. Ако томе додамо да је донио одлуку да Мексички залив преименује у Амерички, поврати Панамски канал, некако преузме Гренланд и припоји Канаду - појављује се јасна порука, односно слика како то амерички предсједник види остатак свијета и шта му је крајња намјера. Приједлога да САД купе дио нечије територије било је и раније. 

Најпознатији - куповина територије Луизијане од Француске 1803. за 15 милиона долара и Аљаске од Русије 1867. за 7,2 милиона долара. Трамп, такође, није први предсједник који је бацио поглед на Гренланд: Ендрју Џонсон је размишљао да га купи 1867, а Хари Труман је 1946. понудио Данској 100 милиона долара у злату. 

Да би уопште дошао у позицију да поново тргује, Трамп прије тога мора на тапет ставити рад многобројних међународних организација, па и самих Уједињених нација. 

Нови амерички предсједник очигледно вјерује да је поновно преговарање о међународним споразумима и преиспитивање досадашњих савеза - најефикаснији начин да буде изграђен глобални систем који ће боље служити интересима САД. То, између осталог, подразумијева одустајање од глобализма и прелазак на изолационизам, а како би Америка ојачала изнутра, али и у свом окружењу, што многи упоређују са такозваном Монроовом доктрином. 

Ради се о стратегији коју је први увео предсједник Џејмс Монро 1823. године у јеку разних побуна против шпанске колонијалне владавине које су потресале Латинску Америку. Тадашњи амерички лидери су се бринули да би друге европске силе могле да попуне вакуум. Да би спријечио овај исход, Монро је осмислио амерички систем према којем је европским силама било забрањено да се мијешају. 

Међутим, под вођством Френклина Рузвелта Сједињене Државе су одлучиле да једноставно чување западне хемисфере није довољно. Нова администрација то жели промијенити. Државни секретар Марко Рубио открио је да САД желе направити мултиполарни свијет са неколико великих сила.

ОКРЕТАЊЕ КА КИНИ

Трамп поред тога отворено презире и међународне институције и традиционалне савезе. Умјесто тога он види велику прилику у свијету којим доминирају суперсиле. Између редова - Трампов приступ је заснован на суровом реализму. За Европу, која се у посљедњих осам деценија ослањала искључиво на Америку, ово није само позив за буђење, то је егзистенцијални изазов који доводи у питање читав трансатлантски савез.

Судећи према његовим плановима нова америчка администрација покушава да примијени и обрнуту Кисинџерову стратегију, да се спријатељи са Русијом да би изоловала Кину. Такав потез био би супротан ономе што су амерички предсједник Ричард Никсон и државни секретар Хенри Кисинџер извели са Кином и Совјетским Савезом седамдесетих. Тада је Никсон посјетио Пекинг и нормализовао одавно замрзнуте дипломатске односе са њеним лидерима. Ово је омогућило Америци да одвоји Кину од Москве и дозволи америчким лидерима да искористе своју ојачану позицију против Руса, што је на крају довело и до распада Совјетског Савеза. 

Трамп данас очигледно схвата да Русија није егзистенцијална пријетња Америци. Не плаши се руске продаје енергије Европи, будући да она не претендује да подрива општу контролу САД над глобалном економијом. Али, с друге стране, брзи развој технологије и науке у Кини представља пријетњу америчкој доминацији у кључним секторима глобалне економије. У Бијелој кући су схватили да у ери глобализма тренутно немају велике шансе у супротстављању захукталој Кини те доносе одлуке које Америку уводе у једну врсту изолационизма. 

ШТА ЋЕ БИТИ СА НАТО-ом

И на крају остаје питање шта ће бити са колективном западном безбједношћу и НАТО-ом - реликтом прошлости, који је имао смисла у доба хладног рата. Да ли ћемо заиста бити свједоци нестанка овог војног савеза, шта би га могло замијенити или, ако опстане, како би он могао изгледати без Америке, јер се од стране нове администрације може чути да је национални приоритет обезбјеђивање сопствених граница?

И током свог првог мандата Трамп није крио да жели да уништи НАТО, или барем да повуче САД из ове алијансе. Да ли ће и до тога доћи? Америка тренутно троши око 2,9 одсто свог БДП-а на одбрану и изгледа да планирају смањење, а не повећање тог процента. У том контексту треба посматрати и изјаве да САД нису против распоређивања европских мировних снага на тлу Украјине. То се савршено уклапа у његову општу стратегију пребацивања свих трошкова на Европу. 

Трамп зна да његов захтјев упућен европским савезницима да издвајају чак пет одсто свог БДП-а за потребе НАТО-а неће бити испуњен, што му онда даје алиби да у потпуности скине одговорност САД за европску безбједност.
Такође, вјероватно зна и би да у случају да Русија пристане на распоређивање мировних снага на територији Украјине, бриселски и европски лидери искористили пораз и представили га као колосалан успјех. 

Европске лидере је све ово затекло. Не постоји консензус шта и како даље. Суочавају се са оштрим избором - да потврде своју геополитичку независност или ризикују да буду по страни. Недавна анализа показује да би одбрана Европе без америчке војне подршке захтијевала најмање 300.000 додатних војника и годишње повећање потрошње од 250 милијарди евра. 

Будући њемачки канцелар Фридрих Мерц драматично је поручио да Европа има само пет минута до поноћи.

МАКРОН ПРВИ ПИК

Долазак на власт Доналда Трампа и потези које је у међувремену повукао отворили су и питање ко ће бити нови европски лидер. Ко је тај који би могао узети покидане европске повоце? Многи мисле да у Вашингтону сматрају да би то могао бити поменути француски предсједник Емануел Макрон, јер је, како су истакли - флексибилан. Поједини аналитичари мисле да је он идеалан кандидат за потписивање својеврсне капитулације Европе, а која би могла бити увод и у својеврсни распад Европске уније какву данас познајемо. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.