Танасковић: На Србе у БиХ агресију извршили представници друга два народа у парламенту

БАЊАЛУКА - Професор Дарко Танасковић, члан Међународне независне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву у периоду од 1991. до 1995. године, рекао је да је прегласавање Срба у парламенту БиХ и неуставни референдум о независности БиХ који је резултат тога, био узрок грађанског рата.

“Оно што је сасвим сигурно јесте да је, политички посматрано, узрок рата у БиХ оно што се обично назива казус бели /цасус белли/, а то је једна полимогена одлука Бошњака, односно тадашњих муслимана, и Хрвата да у парламенту БиХ надгласају српске посланике и да организују референдум као да је ријеч о некој националној или демократској држави, а не једној дубоко подијељеној држави, гдје између конститутивних народа влада огромно неповјерење”, рекао је Танасковић.

Он је истакао да је организовање референдума било проблематично и са уставног становишта, те да је такав начин исходовања независности на територији Југославије постао уобичајен.

Танасковић објашњава да је то био прави разлог за рат, а не агресија Србије на БиХ као што се обично наводи у објашњењима која имају статус политичке коректности у бошњачкој средини.

“Тешко је замислити да су Срби у БиХ извршили агресију сами на себе. Не, на Србе су у БиХ агресију извршили представници друга два народа у парламенту који нису уважили њихово право да искажу свој интерес и да се постигне компромис, јер је постојао Савјет за уставна питања који би требао да се активира у тренуцима када се међунационални проблеми не могу ријешити”, рекао је Танасковић синоћ за РТРС.

Он је истакао да су Бошњаци и Хрвати тада занемарили постојање Савјета за међунационално договарање и извели су овај практично привидно демократски пуч у парламенту. “То је био разлог који је учинио да ствари крену неповратно и да на крају проговори оружје”, нагласио је Танасковић.

Танасковић је навео да је Комисија у Извјештају истакла да је цјелокупан политички живот током деценија које је БиХ провела унутар Краљенине Срба, Хрвата и Словенаца и Југославије, прошао у различитим визијама три народа - Срби су жељели заједничку државу, а Хрвати систематично испољавали одређени сепаратизам и настојање да њихов статус буде другачије ријешен.

Што се тиче муслиманске политике, која се највећим дијелом актуелизовала кроз југословенско-муслиманску организацију, каже Танасковић, она је успијевала да игра на жици између српских и хрватских тежњи и прави компромисе који су им одговарали у датом тренутку.

“Стално су имали пред очима жељу да се на неки начин одржи оно што су сматрали територијалним интегритетом, заокруженошћу БиХ и онда су правили компромисе на свим странама, у зависности од односа снага, при чему су учесвовали и у владама у Београду јер су некада мислили да ће више добити на тај начин. Када се ситуација измијенила више су се приклањали хрватским и словеначким сепаратискичким захтјевима”, рекао је он.

Према његовим ријечима, неспојиве идеје о даљој будућности БиХ довеле су до прегласавања једног народа од друга два и неуставног референдума, а потом и до рата.

“С једне стране, Хрвати су потпуно слиједили политику Загреба која је у то вријеме била сепаратистичка, али будући да су они били малобројнији међу три народа, нису представљали главни тег на тој ваги. Муслимани, који су релативно најбројнији, опредијелили су се на крају, без обзира што то није био њихов реални национални интерес, да заједно са Хрватима крену у процес остваривања независности БиХ, на трагу овог разбијања Југославије и оних сугестија које је дала такозвана Бадинтерова комисија”, навео је Танасковић.

Он је навео да су Срби, у великој већини били против тога да буду доведени у позицију да живе као мањина ван Југославије и сматрали су да, као што неки други имају пуно право да траже отцјепљење, односно стварање својих држава, исто тако имају право да траже да остану у држави која постоји.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.