Свети Сава, светитељ и просвјетитељ, први архиепископ

О крсној слави Немањиној, Аранђеловдану, дођоше у немањићки двор светогорски калуђери да просе милостињу. Растко искористи прилику, у потаји оде са њима на Свету гору и тамо се замонаши, добивши име Сава

" ...Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју у Бога, држимо се пре свега праве вере Његове. Јер, као што рече Апостол, 'темеља другог нико не може поставити, осим оног којег постави Дух свети' преко својих апостола и богоносних Отаца, а то је - права вера, која је на седам светих Васељенских сабора потврђена и проповедана. И зато, на овом темељу свете вере, треба нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела. Јер, нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање вере без добрих дела, може извести пред Господа, него треба имати обоје, да 'савршен буде човек Божији', а не да због недостатака једног, храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол 'спасава вера која кроз љубав дела'... Поучавао је овако свој род богољубиви и истинољубиви, свети Сава, велики српски светитељ и просвјетитељ, први архиепископ српски, којег сваке године молитвено прослављамо у нашим црквама 27. јануара по новом, односно, 14. јануара по старом календару. Прослављају га и школарци широм српских земаља и свуда на земаљском шару, гдје се светосавски род населио. Пјевају му и рецитују, ткају најљепше бесједе, моле му се из дубине душе од најмлађих до најстаријих, да им буде путовођа кроз ине буре и олује, као што је то и кроз минуле вијекове чинио. Његова светост патријарх српски господин Павле, дубоко свјестан да су мале снаге људске, да смо с Христом "синови Божији, а без Њега, тек, синови и браћа највиших сисара" , увијек и поново упућује да снагу црпимо из Божије милости, из Христове добровољне жртве за све људе, те да зато треба да останемо људи и у највећим искушењима, а нељуди никад и ни по коју цијену. Јер, како наш патријарх, често говори, имамо се на кога угледати и из рода нашега, прије свих на светог Саву, који се увијек бринуо да Христовом истином просвети цио род свој, као и на честитога кнеза Лазара, који се борио и изборио ону страшну и славну духовну борбу за царство небеско. Сјећајући се оне 1957. године, приликом свог устоличења за епископа рашко-призренског, прославе светог Саве у вријеме кад је био ђаче, у родном славонском селу Кућанци, овако бесједи - Празник је светог Саве, који се онда, прије тридесет и више година - прослављао у цркви и школи. Школска деца и старији били би најпре на целој служби у цркви, а затим би с појањем, крстом и барјацима дошли у школу. Нас, дечицу, извеле би, својим дрхтавим рукама, наше старице баке мало раније из цркве и повеле школи. Била је љута зима: нама најмлађима и њима најстаријим, било је неопходно да се огрејемо. Школа је украшена зимзеленом и белим, везеним пешкирима. Напред, високо на зиду, велика икона с венцем од бршљана. На њој светитељ, у златотканим одеждама: једном руком држи отворену књигу, другом благосиља. Око главе му широк златан круг. 'Ко је оно, бако', запитало би које од нас деце. 'Оно је свети Саво, синко', одговорила би бака. 'А зашто има онакво одело?', настављали би ми неуморно с питањима. 'Зато што је он био владика.' - А зашто има онај сјајни круг око главе?' 'Е зато што је он светитељ. Само светитељи оно имају'. Тако дакле! То је свети Саво. То је владика. Владика, значи, у златном оделу, високо изнад свију, једном руком благосиља, другом држи еванђеље, а око његове главе светли златни ореол светитељски - закључили би ми, својим дечијим умом. Споља се чуло појање. Долазили су старији из цркве. Наша питања и наше мисли би се прекидале. Школа се напунила, Свештеник је осветио водицу и кољиво, ђаци су певали и рецитовали, но од свега тога ја сам мало чуо и видео. Сва моја пажња била је прикована на зеленим венцем украшену икону светог Саве и чудесан лик његов. У једном моменту засјало је сунце и пало на икону светитељеву. Златни ореол синуо је и, мени се чинило, обасјао цело наше у снег завејано село, школу и све нас у њој. И од те светлости, која је долазила од свете главе светог владике, било је, тог тмурног и мразног зимског дана, свима нама скупљеним онде, под његовом иконом, светло и топло и радосно" - памти ондашњи дјечак Гојко Стојчевић, потоњи патријарх српски Павле... Богоумни јеромонах Доментијан, ученик и први биограф светог Саве, свједочи да овај наш велики светитељ "душе христољубиве храњаше душекорисним беседама и духовним речима, Христом испуњен свих духовних дарова, потоке богословља свима изливаше..." Богато житије светитеља Саве биљежи да је Растислав-Растко био најмлађе дијете великог српског жупана Стефана Немање и његове побожне жене Ане. Рођен је у Расу, у ондашњој српској земљи Диоклитији, потоњој Зети, око 1175. године. Од раног дјетињства, показивао је необичну бистрину ума. Кад је стасао за школу, на очевом двору добио је најбоље учитеље и највише образовање. Но његова душа жеђала је за духовним изворима и богопознању. Дворске забаве га нису занимале, па их је замијенио читањем дјела светих отаца и учитеља хришћанске цркве. Пресудан утицај на младог Растка имали су духовници, који су, прикупљајући милостињу често свраћали у Немањин двор. Растко није тајио да жели отићи у Свету гору, да се тамо, одвојен од бурног и раскошног дворског живота, припрема за рад на вјерско-моралном препороду свога народа. Родитељима се то није свидјело, они су имали друге планове за свога мезимца, па ријешише да женидбом спријече од овог наума. Но, као што то обично бива, човјек снује, а Бог одлучује. О крсној слави Немањиној, Аранђеловдану, дођоше у немањићки двор светогорски калуђери да просе милостињу. Растко искористи прилику, у потаји оде са њима на Свету гору и тамо се замонаши, добивши име Сава. Касније, монах Сава прелази у грчки манастир Ватопед, гдје ускоро долази све већи број Срба да се замонаши, чиме се ствара српска монашка колонија. Из овог манастира, Сава пише топло писмо својим родитељима, позивајући их да напусте дворски живот и повуку се у манастирско тиховање, што они радо учинише. На Благовијести 1196. године, у цркви Апостола Петра и Павла у Расу, замонашише се, те Немања доби име Симеон, а Ана Анастасија. Убрзо, Симеон одлази на Свету гору да се придружи сину и помогне му, да на темељима старог грчког манастира Хиландара, озида нови, с циљем да новоподигнута светиња буде, не само мјесто њиховог тиховања, него и жижа српске просвјете и културе, неугасива бакља, која ће српском народу просијавати пут слободе и сваког напретка. Године 1198. Сава отпутова у Цариград, гдје од цара Алексија Трећег измоли царску повељу за манастир Хиландар. Цар му повељом дарова овај манастир, који уврсти у царске лавре. Монах Симеон, ускоро издахну на синовим рукама, а Сава остаде на Светој гори пуних шеснаест година. Године 1207. тада већ као архимандрит, врати се у Србију, пренијевши очеве мошти у манастир Студеницу, над којима измири своју завађену браћу, Вукана и Стефана. Из Студенице, Сава отпочне рад на моралном и вјерском препороду српског народа. Путује од града до града, од села до села, проносећи живу јеванђељску ријеч, градећи цркве, манастире и школе, помажући свесрдно и у државничким пословима. Његова пословична мудрост, заснована на Христовој науци и бескрајној вјери, најтврђи је камен у темељима Српске цркве и државе. Године 1219. цариградски патријарх посвећује Саву за првог српског архиепископа и потврђује аутокефалност Српске цркве. Свети Сава је два пута посјетио Свету земљу да се поклони свима светињама, упозна уређење монашких насеобина и њихов живот. Враћајући се из Јерусалима, на Крстовдан, уочи Богојављења, на молбу свог пријатеља бугарског цара Асена, служи Свету литургију у бугарској пријестоници Трнову. Том приликом назебе, паде на самртничку постељу и испусти душу у ноћи између 13. и 14. јануара (по старом календару) 1236. године. О годишњици смрти, краљ српски Владислав, сазва сабор духовника, који прогласи Саву за светитеља, а његово тијело пренесе из Трнова у Србију, у манастир Милешево. Народ је са свих страна долазио на гроб свог светитеља и просветитеља да му се поклони. Да би то спријечио, али и заплашио народ, који је почео да се буни против турских угњетача, Синан паша 1594. године, нареди да се тијело светог Саве пренесе у Београд и спали на Врачару 27. априла исте године, а његов прах да се развије на све стране. Мислио је моћни паша да ће ватром сажећи дух светог Саве у српском народу, али се грдно преварио. Православље, и с њим Светосавље, најчвршћи су темељ на којем почива овај народ кроз све вијекове. Поред непроцјенљивих духовних дарова, којима је свети Сава обогатио српски народ, дао му је и крсну славу - светитеља чувара домова, по чему су Срби јединствени међу народима свијета. Радмила КУЛУНXИЈА ТРОПАР СВЕТОМ САВИ "Био си Наставник, Првопрестолник и учитељ пута, који води у живот. Када си дошао, Светитељу Саво, најпре си своје отачаство просветио и препородивши га Духом Светим, као дрвета маслинова, засадио си у духовном рају свеосвештана своја чеда. Због тога, као равног апостолима и светитељима, поштујући те, молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост" , поучава нас тропар светом Сави. ШКОЛСКА СЛАВА Свети Сава као народни светитељ почиње веома рано да се прославља, још за вријеме Турака, кришом у црквама. Тек касније, овај празник претвара се у народну, а потом и просвјетну прославу. Из акта Попечитељства просвјештенија, од 5. јануара 1840. године по старом календару, види се да су ондашњи представници просвјете, црквене и државне власти ријешили да се свети Сава прогласи за патрона свих српских школа и да се од тада на дан 14. јануара по старом, односно 27. јануара по новом календару, у свим школама најсвечаније прославља Савиндан. Хроничари биљеже, да је у Бањој Луци 1883. године Српскоправославна основна школа приредила светосавску прославу, обиљежавајући Савиндан као школску крсну славу. СВЕТОСАВСКЕ БЕСЈЕДЕ У вријеме кад су Турци окупирали српске земље, Срби су своју духовност, просвјету и културу могли да његују само под окриљем Православне цркве. Црквено-школске општине, организатори културног живота, приређивале су Светосавске бесједе, односно, светосавске забаве, на којима је главно мјесто заузимала бесједа о светом Сави. Потом су слиједиле декламације, пјесме, позоришни комади, у којима су надарени најљепшим ријечима подсјећали на живот и богоугодна дјела светитеља Саве. Хроничари биљеже да је прву Светосавску бесједу у Бањој Луци одржао Васа Пелагић, тадашњи управник Богословије, 1867. године. И данас се најстарији Бањолучани сјећају светосавских балова, на којима су неке овдашње даме први пут обуле сатенске ципелице и заплесале свој први плес. ант: ХИМНА Светосавска химна, најстарија српска химна, по први пут је јавно изведена 1839. године у Сегедину, да би се потом врло често могла чути по цијелој Србији. Први нотни запис ове химне, оставио нам је познати српски композитор Корнелије Станковић, послије светосавске прославе одржане у Бечу, 1858. године. Истина, он је само музички уобличио и дотјерао пјесму, која је била већ омиљена код Срба у свим крајевима. Ријечи: "Ускликнимо с љубављу, светитељу Сави, српске цркве и школе-светитељској глави..." и данас зна свако Српче, ма гдје живјело.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.