Шта се крије иза покушаја Србије да оживи идеју несврстаности

Шездесет пет година након што је у Београду одржана прва конференција Покрета несврстаних, представници земаља његовог историјског језгра поново су се окупили у главном граду Србије. Састанак је одржан 31. августа и 1. септембра, у вријеме када се свијет поново суочава са великим геополитичким подјелама, али овога пута без јасне линије која дијели два блока.

Нема више ни хладног рата, a ни Југославије, али постоји ново надметање великих сила. САД и Кина су у стратешком, технолошком и економском ривалству, рат у Украјини продубио је сукоб Русије и Запада, док Европска унија настоји да учврсти сопствену геополитичку тежину. Истовремено, државе Глобалног југа све гласније траже већи утицај у међународним институцијама. Управо у таквом свијету Србија поново отвара врата земљама са којима је Југославија некада имала изузетно развијене политичке односе. Питање је шта Београд данас тражи у том старом дипломатском простору.

БЕОГРАД 1961. 

Прва конференција Покрета несврстаних одржана је у Београду од 1. до 6. септембра 1961. године, у вријеме када је свијет био подијељен између Вашингтона и Москве.
Лидери држава Азије, Африке, Латинске Америке и Европе тада су покушали да створе политички простор за земље које нису жељеле да њихову спољну политику одређује један од два супротстављена блока. Југославија је у том пројекту имала посебну позицију.

Била је довољно снажна да води самосталну спољну политику, а истовремено није припадала ни НАТО-у ни Варшавском пакту. Јосип Броз Тито је могао да разговара и са Вашингтоном и са Москвом, али и да гради односе са лидерима Азије, Африке и Латинске Америке.

За многе нове државе које су тек изашле из колонијализма, несврстаност није била само политика неприпадања блоковима. Била је повезана са деколонизацијом, суверенитетом, територијалним интегритетом, економским развојем и захтјевом да и мање државе имају већу улогу у међународном систему.
Због тога је Београд у једном тренутку постао једно од важних средишта свјетске дипломатије.

НОВИ ИЗБОР

Данашња Србија нема ни приближно такву тежину. Зато ни њена политика није покушај да ствара нови глобални блок или мијења правила свјетског поретка. Њен циљ је знатно практичнији – да задржи што више отворених канала и повећа број могућих партнера.

У томе је суштинска разлика између Титове и данашње политике.
Тито је преко несврстаних повећавао глобални утицај Југославије, док предсједник Александар Вучић преко тог насљеђа настоји да повећа изборе које Србија има. Најбољи примјер такве политике видљив је у односима Србије са Бриселом, Москвом, Вашингтоном и Пекингом.

ЧЕТИРИ СТРАНЕ

Европска унија је далеко најважнији економски партнер Србије. У 2024. години на ЕУ је отпадало 58,3 одсто укупне трговине Србије, а чланство у Унији остаје званични стратешки циљ Београда.
Истовремено, Србија настоји да задржи односе са Русијом, прије свега у енергетици, али и када је ријеч о питању Косова и Метохије.

Кина је, с друге стране, постала један од најзначајнијих економских и инфраструктурних партнера Србије, а њено присуство у земљи посљедњих година значајно је порасло. Према подацима Европске комисије, Кина је 2024. године учествовала са неких десет одсто у укупној трговини Србије.

Четврту страну све више представља САД. Београд и Вашингтон су у јулу ове године отворили први круг Стратешког дијалога, чиме је успостављен институционални оквир за продубљивање сарадње у спољној политици, безбједности, енергетици, трговини, инвестицијама, науци, технологији и другим областима. Српска страна тај процес описује као ново поглавље у односима двије земље и јачању стратешког партнерства. 

Тако се формира специфична спољнополитичка конструкција: Европа као главни економски ослонац, Русија као важан партнер у енергетици и по питању Косова, Кина као све значајнији извор капитала, инфраструктурних пројеката и трговине, а САД као све важнији партнер у енергетици, технологији, инвестицијама и безбједности.

То Београду даје шири простор за маневрисање, али истовремено и сложенију дипломатску рачуницу. Што је више важних партнера, већа је и потреба да се њихови интереси одрже у равнотежи.

ДИПЛОМАТСКИ  КАПИТАЛ

Посебно мјесто имају земље Глобалног југа. За Србију њихов значај није само историјски, већ и веома конкретан.

Најочигледнији примјер је Косово и Метохија. Београду је важно да очува и прошири круг држава које не признају независност Косова, а управо међу афричким, азијским и латиноамеричким земљама налази се велики број држава које подржавају позицију Србије о том питању.

Србија је и током 2026. године наставила да истиче значај односа са афричким државама које су повукле признање или нису признале Косово.

Зато дипломатска мрежа коју је Југославија градила деценијама и данас има употребну вриједност.
У многим земљама Африке и Азије Југославија је оставила слику државе која је подржавала деколонизацију и право нових држава да самостално одређују своју политику. Београд сада покушава да ту стару препознатљивост претвори у нове политичке, економске и дипломатске везе.

То се види и по настојању Србије да са афричким државама развија сарадњу у областима које немају много везе са хладноратовским насљеђем, од пољопривреде и образовања до дигитализације, инвестиција и трговине.
Несврстаност више није идеологија. Она је дипломатски ресурс.

СУШТИНСКА ПРОМЈЕНА

Међутим, ни свијет несврстаних више није исти као прије 65 година. Индија је израсла у једну од кључних свјетских сила. Турска шири свој утицај од Балкана и Кавказа до Африке и Централне Азије. 
Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати користе финансијску снагу за ширење политичког и економског утицаја, док Бразил настоји да повећа тежину Латинске Америке. Заједничко им је то што све мање прихватају идеју да односи са једном великом силом морају одређивати њихове односе са свима осталима.
Индија је истовремено партнер САД, чланица БРИКС-а и велики купац руске нафте. Турска је чланица НАТО-а, али развија односе и са Москвом и Пекингом. Саудијска Арабија сарађује са Вашингтоном, али истовремено продубљује везе са Кином.

То показује суштинску промјену. Државе више не морају нужно да бирају један блок. Могу да буду дио једне безбједносне структуре, да капитал траже од друге силе, енергенте купују од треће, а политичке савезнике траже на сасвим другом крају свијета.
Савремена несврстаност зато све мање значи политику "између" великих сила, а све више политику "са више страна".

МУЛТИПОЛАРНОСТ

У таквом свијету треба посматрати и ширење БРИКС-а. Ова организација није замјена за Покрет несврстаних и његове чланице немају јединствену спољнополитичку визију. Ипак, њено ширење показује да значајан број држава жели међународни систем у којем ће имати више избора и мање зависити од институција и правила које су деценијама обликовале западне силе. То је дио ширег процеса мултиполаризације.

Све више држава жели да тргује са Западом, улаже са Кином, купује енергенте од Русије, сарађује са арапским монархијама и истовремено задржи сопствену политичку позицију. Управо је то простор у којем Србија види своју шансу.

БАЛАНС СНАГА

Ипак, било би погрешно данашњу политику Србије назвати наставком Титове несврстаности. Југославија је покушавала да окупи велики број нових држава око заједничке политичке платформе и да утиче на обликовање међународног поретка. Србија нема такву амбицију.

Њен приступ је прагматичнији. Београд жели да задржи што више отворених канала и да за различите интересе има различите партнере.
Европа је кључна за трговину и инвестиције, Кина за велики дио инфраструктурне сарадње и капитала, Русија за енергетику и питање Косова, док земље Африке и Азије могу да буду важне за дипломатску подршку и нова тржишта.

До сада је Београд успијевао да различите односе држи у релативној равнотежи. Али тај простор није неограничен.

Рат у Украјини већ је показао колико је тешко истовремено одржавати блиске односе са Москвом и европски курс. Уколико се америчко-кинеско надметање додатно заоштри, притисак на државе које покушавају да одрже односе са обје стране могао би бити још већи.

Тада ће се од Србије тражити јасније опредјељење у питањима технологије, инвестиција, безбједности, санкција и стратешке инфраструктуре. Другим ријечима, није највећи проблем имати више партнера док они међусобно конкуришу. Проблем настаје онда када почну тражити да се бира.

НОВА РАЧУНИЦА

Због тога скуп одржан 31. августа и 1. септембра има значај који превазилази обиљежавање једног историјског датума.

Београд је поново окупио представнике земаља са којима је Југославија некада имала снажне политичке везе, али данашњи циљ није обнављање некадашњег свијета. Циљ је да се старе везе претворе у нове интересе.
То значи дипломатску подршку, нова тржишта, инвестиције, инфраструктурну и енергетску сарадњу, али и већи простор за дјеловање у међународним организацијама.

Зато је можда најважније што је Србија прихватила насљеђе несврстаности као нешто више од музејске успомене. Она покушава да га прилагоди времену у којем више нема два блока, али има све више центара моћи.

ТИТОВИМ СТАЗАМА

Ту је и највећа разлика између Тита и Вучића. Тито је градио међународни покрет да би повећао утицај Југославије. Данашњи Београд користи насљеђе тог покрета да би повећао сопствени избор.
Историја се, наравно, не понавља. Нема Југославије, нема Совјетског Савеза, а ни свијет више није подијељен на два јасна блока. Али вратила се једна стара потреба – потреба малих и средњих држава да не зависе потпуно од воље најмоћнијих.

За Србију је зато највреднији дио несврстаног насљеђа управо мрежа односа коју је Југославија градила широм свијета.

Београд данас не покушава да буде нови центар несврстаног свијета. Покушава да буде мјесто кроз које ће пролазити што више политичких, економских и дипломатских веза. То је много мањи циљ од Титовог. Али је, у садашњем свијету, и много реалнији.

Снага гласа

Покрет несврстаних данас окупља 121 државу чланицу, док још 18 земаља има статус посматрача. Од првог самита у Београду 1961. године, када је учествовало 25 држава, покрет је вишеструко проширио своје чланство и обухватио готово читав простор Азије, Африке и Латинске Америке.  Његова тежина зато није у војној или економској снази појединачних чланица, већ у броју гласова који могу да се обједине у Уједињеним нацијама. За државе које немају снагу великих сила, заједнички наступ у мултилатералним институцијама остаје један од начина да повећају политички утицај и изборе се за већи простор у одлучивању о глобалним питањима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.