Шта је заиста настало на злочину

БАЊАЛУКА - Десетине стратишта, стотине некажњених злочинаца и неколико хиљада мучки убијених српских цивила и војника, за чије убиство нико није одговарао, представљају основни разлог због кога Срби не вјерују у правду и оспоравају пресуде, како Хашког трибунала, тако и Суда БиХ.

Од убиства српског свата на Башчаршији 1. марта 1992. године, што представља злочин против мира у БиХ којим је повучен ратни окидач, преко Сијековца гдје је свега 25 дана од убиства српског свата почињен први ратни злочин у БиХ, па до сарајевског логора “Силос” који је расформиран три мјесеца након потписивања Дејтонског мировног споразума и кроз чије страхоте су прошле на стотине сарајевских Срба, огроман је број стратишта и некажњених злочина у којима су жртве били искључиво Срби.

Тоне доказног материјала и на хиљаде свједока нису биле довољне Тужилаштву и Суду БиХ да иза решетака смјесте наредбодавце злочина над Србима у Сијековцу, Купресу, Дервенти и околним селима, затим за злочин над голобрадим војницима бивше ЈНА у Добровољачкој улици и тузланској колони... Нико није одговарао ни за злочине главосјеча из одреда “Ел муџахедин” и припадника 5. корпуса тзв. Армије БиХ, затим за злочине и разарања која су починили припадници регуларне Хрватске војске у Мркоњић Граду, а никога није стигла правоснажна казна ни за страхоте које су претрпјели Срби по бројним сарајевским казаматима и другим стратиштима. Иако су за неке од наведених злочина подигнуте оптужнице и започети судски процеси, правоснажно су осуђени тек понеки појединачни извршиоци, али не и њихови наредбодавци. Упркос томе, чињеница да су процеси започети више од двије деценије након почињених злочина, када је све мање живих свједока стравичних злочина, додатно потврђује тезу да правосуђе БиХ по узору на Хашки трибунал свјесно одуговлачи са кажњавањем злочина над Србима. Политичку подршку за то пружају им бошњачки политички званичници који више од пет година свјесно опструишу усвајање ревидиране Стратегије за процесуирање ратних злочина која треба да омогући убрзано процесуирање управо злочина над српским цивилима и војницима.

Ова својеврсна мапа некажњених ратних злочина над Србима у БиХ отвара још једно питање. У времену када Српска слави Дан Републике често се из ФБиХ, из бошњачких невладиних и политичких кругова, може чути став да је “Српска настала на злочину”, да је “настала на геноциду” и слично. Списак ових злодјела с правом може да доведе до обрнутог питања - шта је у БиХ заиста настало на злочину?

Према документацији Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих, као мјесто првог некажњеног злочина над Србима наводи се Сијековац у који су у поподневним часовима 26. марта 1992. године ушли припадници ХОС-а, “Зенги” и “Ханџар дивизије” и за само један сат злочиначког дјеловања убили 19 Срба, од којих је најмлађа жртва имала 17, а најстарија 72 године. Наредних дана убијено је још 41 лице српске националности, а предмет са доказним материјалом је 22. маја 2002. године предат хашким истражиоцима. Хашки суд је предмет 2006. године уступио Тужилаштву БиХ, а резултат је да је за овај злочин до сада процесуиран само Земир Ковачевић. Он је осуђен на десетогодишњу затворску казну и то за убиство само два српска цивила. Нико од његових надређених, нити официра регуларне Хрватске војске није осуђен за злочин у Сијековцу.

Нико није одговарао ни за 54 убијена српска цивила у Купресу који су почетком априла 1992. године страдали од стране припадника регуларне Хрватске војске, ХВО-а и ХОС-а, а главни осумњичени за ове злочине је официр ХВО-а Жељко Гласновић који умјесто казне ужива у посланичком мандату у Хрватском сабору. Готово у исто вријеме дјеловањем Хрватске војске, ХВО-а и тзв. Армије БиХ на подручју општине Дервента у мјестима Чардак, Модран, Костреш, Лужани, Жеравац, Поље, Горњи Вишњик, Кулина и Пјеваловац убијено је око 100 лица српске националности. Масовна гробница откривена је у селима Чардак и Модран, а логори за Србе су формирани у Дому ЈНА, Рабићу, Пољу, Пољарима и Жеравцу. Потомци жртава још чекају правду за своје најмилије.

У сарајевском насељу Добриња 22. априла 1992. године заробљено је осам припадника ЈНА и под пратњом су спроведени у тадашњи Дом милиције. Ликвидирани су у Великом парку у центру Сарајева, удаљеном педесетак метара од зграде Предсједништва БиХ. За овај злочин још нико није осуђен, а у току је поступак против бившег команданта Специјалне полиције МУП-а тзв. РБиХ Драгана Викића.

Свега десетак дана касније, прецизније 3. маја, у Добровољачкој улици у Сарајеву нападнут је конвој ЈНА који се мирно кретао по договору о безбједном повлачењу из Сарајева, а из засједе су га напале муслиманске снаге. У оквиру овог злочина убијена су 44 војника ЈНА, рањено 68, а заробљено њих 208. Тужилаштво БиХ је тек у новембру 2007. године коначно издало наредбу за спровођење истраге против 15 осумњичених, али у јануару 2012. године тужилац Тужилаштва БиХ Џуд Романо, прије него што је напустио БиХ, донио је одлуку о обустављању истраге у овом предмету. Захваљујући напорима из Републике Српске овај предмет је поново отворен прије годину дана и поново је враћен у фазу истраге.

Послије злочина у Добровољачкој улици по готово истој матрици почињен је и злочин на Брчанској малти у Тузли у предмету познатом као “Тузланска колона”. У складу са одлуком тзв. Предсједништва РБиХ од 27. априла 1992. године постигнут је договор са тузланским цивилним и војним властима којим је гарантовано да снаге ЈНА неће бити нападнуте током повлачења из овог града. Упркос гаранцијама, 15. маја 1992. године на Брчанској малти изведен је напад на колону током кога су нападана и прописно обиљежена санитетска војна возила и убијани рањени припадници ЈНА. Тужилаштво БиХ је у мају 2009. године обуставило истрагу против ратног градоначелника Тузле Селима Бешлагића и других осумњичених за овај масакр. За овај злочин суђено је само нижем полицијском официру МУП-а РБиХ Илији Јуришићу и то од стране правосуђа Републике Србије које га је првостепено осудило на 12 година затвора, да би правоснажно био ослобођен оптужби за злочин. Тако је масакр над голобрадим војницима ЈНА, који су уживо преносиле камере локалне телевизије и чији снимци су обишли цијели свијет, остао без казне.

Сљедећи велики некажњени злочин над српским цивилима је злочин у коњичком селу Брадина које је прије рата са више од 600 становника било највеће српско насеље на подручју општине Коњиц. Напад на ово село започео је 25. маја 1992. године и у њему су учествовали припадници Територијалне одбране МУП-а РБиХ и ХВО-а. Током напада убијена су 54 српска цивила, од којих је 26 закопано у јаму у порти православне цркве Светог Вазнесења. За злочин у Брадини још нико није одговарао иако је МУП РС надлежним тужилаштвима у БиХ  поднио шест кривичних пријава, односно извјештаја и допуна против 18 лица. Једини судски процес који је вођен за злочине у Брадини пред Судом БиХ обустављен је због смрти оптуженог Миралема Мацића, а случај су обиљежиле и загонетне смрти неколико свједока тужилаштва. Село Брадина је сравњено са земљом и у њему живи свега неколико српских повратника у дубокој старости.

Злочин у селу Чемерно у општини Илијаш почињен је 10. јуна 1992. године. Муслиманске јединице из села Корита, Махмутовића Ријеке и Орахова напале су Чемерно рано ујутро тог дана и убиле 32 српска цивила и војника, међу којима је највише било стараца, жена и дјеце, и сравниле село са земљом. Од тог дана у селу Чемерно више нико не живи. Тужилаштво БиХ оптужницу у овом предмету подигло је у априлу 2018. године, више од 11 година након што је МУП РС предао допуњену кривичну пријаву са доказима и именима 15 Бошњака осумњичених за ове злочине. Суђење је у току и нико још није осуђен.

На велики православни празник Никољдан, 19. децембра 1992. године, муслиманске снаге из Горажда извршиле су  масакр над становништвом у десетак заселака Јошанице у општини Фоча. У том нападу смртно је страдало 56 људи, међу којима 19 жена и троје дјеце. О стравичности овог злочина говори и чињеница да је најмлађа жртва имала двије године, а најстарија више од деведесет. Злочин је извршен на монструозан начин, јер су жртве масакриране, неке од жена су силоване, а затим убијене на најбруталнији начин, док је село спаљено. Тужилаштво БиХ још није подигло ниједну оптужницу за овај злочин.

Упркос многобројним доказима против команданта 5. корпуса тзв. Армије БиХ генерала Атифа Дудаковића о злочинима почињеним над Србима и кривичној пријави коју су против њега у августу 2006. године поднијели тадашњи предсједник и премијер РС Драган Чавић и Милорад Додик, оптужница против њега подигнута је тек у октобру 2018. године, а суђење је почело крајем априла прошле године. Међу бројним доказима налазе се и снимци који приказују Дудаковића како наређује паљење српских села, а резултат дивљања Дудаковићеве војске потпомогнуте припадницима регуларне Хрватске војске током злочиначке акције “Олуја” је 870 убијених цивила српске националности, 400 убијених војника ВРС, спаљено најмање 30 села, 830 несталих лица српске националности и 21 масовна гробница Срба.

Међу некажњеним злочинима Хрватске војске је и злочин на Петровачкој цести почињен 7. августа 1995. године, када су два авиона хрватског ратног ваздухопловства гађала колону цивила из јужне Лике и сјеверне Далмације који су у “Олуји” у страху за голе животе напустили своје домове. У колони уопште није било војске, рањено је педесетак, а погинуло је деветоро избјеглица, од чега четворо дјеце, двадесетогодишња дјевојка и четири старије особе. У новембру 2010. године ЦЈБ Бањалука поднио је Тужилаштву БиХ кривичну пријаву против официра Хрватске војске Имра Аготића, Јосипа Чулетића и Данијела Боровића, али пријава се још налази у некој ладици у Тужилаштву БиХ.

Послије злочина на Петровачкој цести, Хрватска војска је 10. октобра 1995. године заједно са муслиманским снагама и паралелно са масовним ваздушним бомбардовањима положаја ВРС од стране НАТО-а окупирала цјелокупну територију општине Мркоњић Град. Окупација је трајала све до 5. фебруара 1996. године, када је територија у складу са Дејтонским мировним споразумом враћена Републици Српској. На подручју општине почињени су незапамћени злочине против цивилног становништва, а на православном гробљу у Мркоњић Граду откривена је и највећа масовна гробница српског народа у протеклом рату из које је ексхумирано 181 тијело жртава. До сада, и поред документовања и активности надлежних органа РС према правосудним институцијама, нико није процесуиран за одговорност због почињених ратних злочина и уништавања материјалних вриједности.

Насер Орић

Према званичним подацима МУП-а РС, у периоду од 1992. до 1995. године на подручју Подриња у општинама Сребреница, Братунац, Власеница, Милићи, Шековићи, Зворник и Осмаци убијена су 402 цивила српске националности, од чега је 180 жена и 26 дјеце.

Међу бројним злочинима, по својој бруталности и бројности жртава истиче се злочин почињен на православни Божић 1993. године у селу Кравица на подручју Братунца, када су снаге под командом Насера Орића у једном дану масакрирале 49 цивила српске националности. Исте снаге су само девет дана касније у мјесту Скелани у једном дану убиле 62 цивила српске националности. Нико није осуђен за ове злочине, а Насер Орић правоснажно је ослобођен и од стране Хашког трибунала и од стране Суда БиХ.

“Ел муџахедин”

У периоду од маја до септембра 1995. године одред “Ел муџахедин” на планини Озрен извршио је најокрутније и најбруталније злочине почињене у протеклом рату. Посебно гнусан злочин представљају ритуална одрубљивања глава српских заробљеника, а обим и ужас овог злочина показује масовна гробница на Стогу у којој је пронађено 21 тијело, од којих је чак 17 било обезглављено. Нико још није осуђен за овај злочин иако су слике исламских фанатика са одсјеченим српским главама у рукама згрозиле цијели свијет.

Права истина

Предсједник Борачке организације РС Миломир Савчић каже да је проблем што не постоји добра воља код најбројнијег народа да буде утврђена истина.

- Евидентно је да бошњачка политика има огроман утицај на правосуђе на нивоу БиХ које потпуним игнорисањем чињеница и одсуством жеље да буде утврђена истина заснована на материјалним доказима избјегава стављање тачке на питање ратних злочина. Без праве истине, која мора да буде прихваћена од све три стране у БиХ, нема помирења и суживота. Томе може допринијети само истина према којој се дијели правда и примјењује принцип индивидуалне одговорности, а све друго за посљедицу може имати само чекање неког новог времена за чињење неког новог злочина - каже Савчић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.