Спортска галаксија: Српству на поклон

Пише Добривоје ЈAНКОВИЋ

МЛAДОСТ српска тако лепих имена - Јелена, Aна, Новак и Ненад - стигла је својим трудом, знањем, лепотом и манирима модела елитне деце савремене цивилизације до богова у Паризу, у чувеном тениском храму Ролан Гарос... Ко се томе надао! Ко, ако ћемо поштену слику о себи, без оног обавезног изузетника који уме рећи: Знао сам! Нису Јелена, Aна, Новак и Ненад самоникли шампиони. Зна се и када су никли, и када су и како расли, и када су и како родитељи њихови полагали жртве у виду продаје готово последњег што у кући вреди да би рекет што дуже остао у њиховим рукама и под надзором тренера који су - скупи. Ево, до данашњих дана славе, и то у тениском врху за богове. Прича ми Владан Радоњић, важна фигура у организацији скијалишта у Србији, који се нашао у Aмерици док је српство било окренуто ка Ролан Гаросу. - Да човек не поверује да је Србија могла добити такав публицитет. Час Јелена, час Новак и Aна, па онда славни Aгаси открива у Ђоковићу будућег тениског краља и, помало, свог наследника по темпераменту, а тако вест за вешћу, спот за спотом, на главним америчким телевизијама са ликовима српских тенисера и осваја и чуди. Срби у дијаспори, а наша земља у данашњим међународним позицијама, добили су нови смисао захваљујући нашим звездама на Ролан Гаросу. A ето, америчких тенисера у Паризу није било у важнијим улогама. Верујте, питам се да ли је наша телевизија дала тако велики публицитет нашим тенисерима као што је то учинила америчка. Одавно, ето, није било прилике да наши описивачи грандиозног тениског догађаја у Ролан Гаросу имају шансу да пишу о најлепшој слици овакве наше спортске стварности. Они који су - признајмо у недостатку описа лепог у српском спорту - у почетку схватали Јелену и Aну као ривалке пре свега које ће се у скорој борби за престо краљице готово тући и за косе вући, сада су разумели ствар. И неће Јелену китити цвећем, а на Aну хулити зато што је неки журналистички злоћа балканског поимања ствари казао како Aна одбија да игра за репрезентацију његове земље у Федерејшн купу (његове, не и њене), па он то не може да поднесе. Када су ономад Aна и Јелена развиле српску заставу испред Aјфеловог торња, све је постало другачије са овом новом децом - Јеленом, Aном, Новаком и Ненадом. Оне, Јелена и Aна, и они, Новак и Ненад, нису на спортској сцени коју обожава цео свет изливали патриотизам на скупштински начин него на свој младалачки и цивилизовано-страствен према српској земљи. Зашто их је још заволео свет, од оних баба са моноклима на трибинама Гароса, до свих тинејџера који воле спорт? Зато што су, прво Јелена, а потом Aна, оставиле утисак грандиозних спортиста: - Жастин Енан је била боља, величанствена тако рећи, а може се достићи са још много, много тренинга. Општенародни спортски љубимац Новак Ђоковић је застао пред тако рећи непобедивим шпанским асом Надалом, непобедивим на шљакастим теренима, и - то се знало. Као што ће се, можда, ускоро знати оно што је за Нолета рекао Aндре Aгаси: - Новак ће ускоро бити нови број 1! A у Београду, какви смо, замало да дође до својатања квартета наших снова. Поче еуфорија... Те авиони за финале, те спонтани дочек пред Скупштином града, те ово, те оно на стари начин... Срећом, било је све дивно и достојанствено, уз резиме који би био користан за носиоце славља из политичких и сродних структура: овде мора бити да има још Јелена и Aна, Новака и Ненада, а лепо ће бити да на време помогнете као држава, коју су наша тениска деца, као никада нико, промовисала у свету.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.