Слађана Зарић: Наш заборав има политички оквир

Тешко је радити филмове попут оног о ратним причама са Кошара. Немогуће је дистанцирати се од страшних судбина и трагедија које снимате. А није ни пожељно, јер ако ја, као редитељ, не осетим емпатију и не проживим њихов тренутак, неће то успети ни гледаоци. Нећу то моћи њима да пренесем, а било је страшно. Поготово када схватите да је просек година војника на Кошарама био од 20 до 25. Онда закључите да су то била деца, деца која су исписала историју и без чије храбрости би све било другачије. Велико је питање шта би било са српским народом, са Резолуцијом 1244 да је УЧК тад на Кошарама пробила границу и линију одбране.

Казала је то за "Глас" уредница документарних филмова у Информативном програму РТС-а Слађана Зарић која је и ауторка бројних филмова и серијала о страдањима и биткама од Српске па све до јужне српске покрајине. На тој листи је један под именом "Ратне приче са Кошара" који даје хронологију тамошњих дешавања из априла те 1999. и који је репризиран и ове године на тај датум. 

- Урађен је један документарни филм и три појединачне епизоде које су у претходном периоду емитоване на програму РТС-а. Занимљивост у вези са филмом је да су "Ратне приче са Кошара" један од најгледанијих клипова на званичном РТС-овом "Јутјуб" каналу. Филм има више од осам милиона прегледа и успех филма је засигурно, бар за мене, непоновљив. Пуно је питања зашто је то тако. Како документарни филм који траје скоро два сата може да буде тако гледан? Он је у премијерном емитовању на РТС-у био најгледанији садржај тога дана на свим телевизијама у Србији. Зашто? Па најпре, то је била новост за све нас. Иако је битка на Кошарама била 1999, ми у Србији о томе ништа нисмо знали или смо знали половично и непотпуно. О томе се није причало. Са друге стране, филм је причан из позиције и емоција обичног човека, војника који брани отаџбину тих дана. Мислим да су то разлози зашто је тај документарац тако популаран у Србији и шире. И рађен је у документарно-играној форми која се показала веома популарном за ратне приче - каже Зарићева.

ГЛАС: Кошаре су, каже се, симбол одбране земље и једна од најсуровијих и најтежих битака у новијој српској историји. Преживјели кажу и да је била пакао на земљи. Због чега је, што се данас не крије, ипак годинама била скривена? Зашто се ћутало? 

ЗАРИЋ: Одговор би требало да потражимо у сменама политичких система, приоритета и вредности. За време Милошевића о томе се није причало, јер су Кошаре уз огроман допринос у одбрани земље дале и огромне губитке. Тамо је погинуло 108 војника и официра ВЈ, што је више од четвртине страдалих током НАТО бомбардовања. Кошаре су страшан губитак живота за све нас. И зато се о томе ћутало. После Милошевића дошла је власт која је имала своје приоритете, углавном наметнуте од стране других. Требало је приказати српске злочине, требало је испоручити надлежне у Хаг, није било времена за српске приче и хероје. Тако видим разлог зашто се о Кошарама ћутало 25 година. Филм је доста променио ствари, о Кошарама се сад зна, хероји са Кошара се уважавају, улице и булевари у Србији носе њихово име. Све се променило. 

ГЛАС: Недавно сте, говорећи о Кошарама, рекли да људи не схватају и не знају шта се тамо дешавало. Колико као нација не знамо о својој тешкој историји и о овој од деведесетих година па наовамо? Због чега?

ЗАРИЋ: Кроз причу о Кошарама и претходни одговор сам донекле представила политички оквир нашега заборава - смена власти, различити приоритети. Поред тога, постоји још једна ствар која доводи до тога да многе ствари из историје чији смо сведоци ми, у ствари, не знамо. Нажалост, живимо у турбулентним поднебљима, у земљама где су се ратови, сукоби, немири, протести свакодневно дешавали. Где једна вест сустиже другу. У мноштву информација заборавимо да сагледамо суштину. Не стигнемо аналитички да погледамо на ствари које се дешавају и које увек имају узрок и последицу. Зато се често у причању својих филмских прича држим хронологије једног догађаја. 

ГЛАС: Стојите и иза филма "Коридор" који описује једну од најславнијих операција Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату. Радили сте и серијал о Косову, тамошњој "жутој кући" и тако даље. Због чега сте се окренули овим темама? 

ЗАРИЋ: Све је некако почело случајно. Радила сам серију филмова о Првом светском рату, присећала се заборављених прича, као што је она о Милунки Савић, о адмиралу Трубриџу… И онда сам схватила да ми не само да не знамо ону историју која се одвијала пре 100 година, не знамо ни историју којој смо били сведоци. И филмови о Кошарама, Паштрику и дешавању на Косову то и показују. Са филмом "Коридор" је другачије. Та прича је позната вама у Републици Српској, са причом о пробоју коридора малтене у Бањалуци одрастају генерације. У Србији се о томе скоро ништа није знало. И тај филм, који је рађен у продукцији РТС-а и копродукцији РТРС-а, је, у ствари, намењен грађанима Србије, да им предочи и представи страхоте и трагедије које су њихови сународници са друге стране Дрине преживели. И зато сам у филму причала о логорима, страдању у Посавини, регуларној војсци државе Хрватске на територији друге државе. У време док се тадашњој Југославији уводе санкције због учествовања у сукобима у БиХ.  

ГЛАС: Колико документарни филмови јачају свијест и сјећање и да ли и ови празнични дани треба да буду вријеме у којем ћемо причати о историји и унутар куће, породице, али и с друге стране тих врата?

ЗАРИЋ: Филмови су засигурно начин да одређени догађаји и људи буду део нашег колективног сећања. Чини ми се да, ако ми о њима не говоримо, они ће поново нестати, поново бити убијени. Зато постоје историјски филмови, књиге. Зато постоје и разговори родитеља са децом, учитеља у школи. Да знамо ко смо и шта нам се дешавало. Не да бисмо се светили, него да не бисмо дозволили да нам се исте ствари поново догоде. 

Има ли наставка?

ГЛАС: Да ли планирате обрађивати још неку тему која се тиче Српске? Било је прича да би "Коридор" могао добити наставак или серију с обзиром на количину снимљеног материјала?

ЗАРИЋ: Да, идеја је била да сем филма урадимо и серију о "Коридору". Зато сам и снимала толико материјала. Али до серије није дошло. Зашто? У Србији је филм испунио очекивања и био веома гледан. Више од милион гледалаца је те вечери на Првом програму РТС-а гледало "Коридор 92" и пратило шта се те 1992. дешавало у Посавини. У Српској било је незадовољних филмом, оних који су очекивали да ћу се бавити појединачним путем неке јединице, истаћи појединце, глорификовати поједине догађаје. На "Коридору" и на Кошарама причала сам причу једног "безименог" обичног војника. Определила сам се за геополитичку ситуацију и за приказ ширег стања као много важнији сегмент него да пропратим индивидуалан ратни пут једног батаљона. Зато никада није дошло до реализације серије. Тако да ће серију о тој најславнијој бици у Републици Српској вероватно радити неко други. Остављам да свој печат тој причи дају можда неке нове и младе колеге.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.