Slađana Zarić: Naš zaborav ima politički okvir

Teško je raditi filmove poput onog o ratnim pričama sa Košara. Nemoguće je distancirati se od strašnih sudbina i tragedija koje snimate. A nije ni poželjno, jer ako ja, kao reditelj, ne osetim empatiju i ne proživim njihov trenutak, neće to uspeti ni gledaoci. Neću to moći njima da prenesem, a bilo je strašno. Pogotovo kada shvatite da je prosek godina vojnika na Košarama bio od 20 do 25. Onda zaključite da su to bila deca, deca koja su ispisala istoriju i bez čije hrabrosti bi sve bilo drugačije. Veliko je pitanje šta bi bilo sa srpskim narodom, sa Rezolucijom 1244 da je UČK tad na Košarama probila granicu i liniju odbrane.

Kazala je to za "Glas" urednica dokumentarnih filmova u Informativnom programu RTS-a Slađana Zarić koja je i autorka brojnih filmova i serijala o stradanjima i bitkama od Srpske pa sve do južne srpske pokrajine. Na toj listi je jedan pod imenom "Ratne priče sa Košara" koji daje hronologiju tamošnjih dešavanja iz aprila te 1999. i koji je repriziran i ove godine na taj datum. 

- Urađen je jedan dokumentarni film i tri pojedinačne epizode koje su u prethodnom periodu emitovane na programu RTS-a. Zanimljivost u vezi sa filmom je da su "Ratne priče sa Košara" jedan od najgledanijih klipova na zvaničnom RTS-ovom "Jutjub" kanalu. Film ima više od osam miliona pregleda i uspeh filma je zasigurno, bar za mene, neponovljiv. Puno je pitanja zašto je to tako. Kako dokumentarni film koji traje skoro dva sata može da bude tako gledan? On je u premijernom emitovanju na RTS-u bio najgledaniji sadržaj toga dana na svim televizijama u Srbiji. Zašto? Pa najpre, to je bila novost za sve nas. Iako je bitka na Košarama bila 1999, mi u Srbiji o tome ništa nismo znali ili smo znali polovično i nepotpuno. O tome se nije pričalo. Sa druge strane, film je pričan iz pozicije i emocija običnog čoveka, vojnika koji brani otadžbinu tih dana. Mislim da su to razlozi zašto je taj dokumentarac tako popularan u Srbiji i šire. I rađen je u dokumentarno-igranoj formi koja se pokazala veoma popularnom za ratne priče - kaže Zarićeva.

GLAS: Košare su, kaže se, simbol odbrane zemlje i jedna od najsurovijih i najtežih bitaka u novijoj srpskoj istoriji. Preživjeli kažu i da je bila pakao na zemlji. Zbog čega je, što se danas ne krije, ipak godinama bila skrivena? Zašto se ćutalo? 

ZARIĆ: Odgovor bi trebalo da potražimo u smenama političkih sistema, prioriteta i vrednosti. Za vreme Miloševića o tome se nije pričalo, jer su Košare uz ogroman doprinos u odbrani zemlje dale i ogromne gubitke. Tamo je poginulo 108 vojnika i oficira VJ, što je više od četvrtine stradalih tokom NATO bombardovanja. Košare su strašan gubitak života za sve nas. I zato se o tome ćutalo. Posle Miloševića došla je vlast koja je imala svoje prioritete, uglavnom nametnute od strane drugih. Trebalo je prikazati srpske zločine, trebalo je isporučiti nadležne u Hag, nije bilo vremena za srpske priče i heroje. Tako vidim razlog zašto se o Košarama ćutalo 25 godina. Film je dosta promenio stvari, o Košarama se sad zna, heroji sa Košara se uvažavaju, ulice i bulevari u Srbiji nose njihovo ime. Sve se promenilo. 

GLAS: Nedavno ste, govoreći o Košarama, rekli da ljudi ne shvataju i ne znaju šta se tamo dešavalo. Koliko kao nacija ne znamo o svojoj teškoj istoriji i o ovoj od devedesetih godina pa naovamo? Zbog čega?

ZARIĆ: Kroz priču o Košarama i prethodni odgovor sam donekle predstavila politički okvir našega zaborava - smena vlasti, različiti prioriteti. Pored toga, postoji još jedna stvar koja dovodi do toga da mnoge stvari iz istorije čiji smo svedoci mi, u stvari, ne znamo. Nažalost, živimo u turbulentnim podnebljima, u zemljama gde su se ratovi, sukobi, nemiri, protesti svakodnevno dešavali. Gde jedna vest sustiže drugu. U mnoštvu informacija zaboravimo da sagledamo suštinu. Ne stignemo analitički da pogledamo na stvari koje se dešavaju i koje uvek imaju uzrok i posledicu. Zato se često u pričanju svojih filmskih priča držim hronologije jednog događaja. 

GLAS: Stojite i iza filma "Koridor" koji opisuje jednu od najslavnijih operacija Vojske Republike Srpske u Odbrambeno-otadžbinskom ratu. Radili ste i serijal o Kosovu, tamošnjoj "žutoj kući" i tako dalje. Zbog čega ste se okrenuli ovim temama? 

ZARIĆ: Sve je nekako počelo slučajno. Radila sam seriju filmova o Prvom svetskom ratu, prisećala se zaboravljenih priča, kao što je ona o Milunki Savić, o admiralu Trubridžu… I onda sam shvatila da mi ne samo da ne znamo onu istoriju koja se odvijala pre 100 godina, ne znamo ni istoriju kojoj smo bili svedoci. I filmovi o Košarama, Paštriku i dešavanju na Kosovu to i pokazuju. Sa filmom "Koridor" je drugačije. Ta priča je poznata vama u Republici Srpskoj, sa pričom o proboju koridora maltene u Banjaluci odrastaju generacije. U Srbiji se o tome skoro ništa nije znalo. I taj film, koji je rađen u produkciji RTS-a i koprodukciji RTRS-a, je, u stvari, namenjen građanima Srbije, da im predoči i predstavi strahote i tragedije koje su njihovi sunarodnici sa druge strane Drine preživeli. I zato sam u filmu pričala o logorima, stradanju u Posavini, regularnoj vojsci države Hrvatske na teritoriji druge države. U vreme dok se tadašnjoj Jugoslaviji uvode sankcije zbog učestvovanja u sukobima u BiH.  

GLAS: Koliko dokumentarni filmovi jačaju svijest i sjećanje i da li i ovi praznični dani treba da budu vrijeme u kojem ćemo pričati o istoriji i unutar kuće, porodice, ali i s druge strane tih vrata?

ZARIĆ: Filmovi su zasigurno način da određeni događaji i ljudi budu deo našeg kolektivnog sećanja. Čini mi se da, ako mi o njima ne govorimo, oni će ponovo nestati, ponovo biti ubijeni. Zato postoje istorijski filmovi, knjige. Zato postoje i razgovori roditelja sa decom, učitelja u školi. Da znamo ko smo i šta nam se dešavalo. Ne da bismo se svetili, nego da ne bismo dozvolili da nam se iste stvari ponovo dogode. 

Ima li nastavka?

GLAS: Da li planirate obrađivati još neku temu koja se tiče Srpske? Bilo je priča da bi "Koridor" mogao dobiti nastavak ili seriju s obzirom na količinu snimljenog materijala?

ZARIĆ: Da, ideja je bila da sem filma uradimo i seriju o "Koridoru". Zato sam i snimala toliko materijala. Ali do serije nije došlo. Zašto? U Srbiji je film ispunio očekivanja i bio veoma gledan. Više od milion gledalaca je te večeri na Prvom programu RTS-a gledalo "Koridor 92" i pratilo šta se te 1992. dešavalo u Posavini. U Srpskoj bilo je nezadovoljnih filmom, onih koji su očekivali da ću se baviti pojedinačnim putem neke jedinice, istaći pojedince, glorifikovati pojedine događaje. Na "Koridoru" i na Košarama pričala sam priču jednog "bezimenog" običnog vojnika. Opredelila sam se za geopolitičku situaciju i za prikaz šireg stanja kao mnogo važniji segment nego da propratim individualan ratni put jednog bataljona. Zato nikada nije došlo do realizacije serije. Tako da će seriju o toj najslavnijoj bici u Republici Srpskoj verovatno raditi neko drugi. Ostavljam da svoj pečat toj priči daju možda neke nove i mlade kolege.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.