СЈЕЋАЊЕ: Пирс Меккорли, Даблин, Ирска - одлазак пријатеља

Тешко је и помислити, а камоли у потпуности и замислити да Даблин у Републици Ирској и Бањалука у Републици Српској могу да буду тако близу, иако се географска удаљеност мјери хиљадама километара! Није само глобализација и информација учинила своје, у овом случају повезница су били људи. Овдје и тамо. У прошлу недјељу у Даблину се упокојио Пирс Меккорли, дугогодишњи портпарол Регионалног центра Бањалука Организације за безбједност и сарадњу у Европи (ОЕБС).

Дошао је у вријеме кад су се међународна заједница и РС тек међусобно “упознавали и откривали” и када је то упознавање било оптерећено бројним предрасудама. “Странци” су се понашали према Србима у складу са стереотипом о агресорима, Срби су се према странцима односили као да су против њих од када су се родили. У највећем броју случајева ти стереотипи су се и одржавали у времену, па чак и појачавали. Многима је тако било лакше да одреде своје позиције.

Пирс се нашао међу малобројнима који нису само “техницирали” свој посао и свој однос са средином већ је настојао и да разумије процесе и схвати суштину времена и средине у којима се нашао.

Тако је некако, корак по корак, да­н по дан и трајало међусобно упознавање и усклађивање Пирса Меккорлија и невелике “колоније” Ираца у међународним организацијама и домаћих људи што ће врло брзо прерасти у дружења и пријатељства.

Један Ирац у Бањалуци без напора и посебног труда постао је Бањалучанин. Тако су се Даблин као средиште зелене боје као симбола Ирске и зеленог Врбаса као симбола Бањалуке спојили. Без конференција, свечаних ручкова и великих говора - једноставно упознали су се људи. Људи живе свој живот и у Даблину и у Бањалуци и то је оно што их спаја. Управо зато, тражити у том чину политичку основу или позадину може само да буде залудан посао.

Пирс Меккорли није припадао онима који испод сваког камена траже Велику Србију или ратне злочинце, као што није дозволио ни да га сматрају за некога ко ће играти по такту локалних захтјева. Једноставно, разумијевао је и људе и средину и веома добро знао гдје се налази.

Из њега су текла искуства из којих је и те како много могло да се научи. Дискутовало се о неколико стотина година британске окупације Ирске сличне отоманској окупацији Балкана, говорио је о Ирској из времена сиромаштва и инвестирања у образовање што ју је довело у круг најнапреднијих земаља свијета. Био је заљубљен у Ирску. Никада се није по некој неписаној инерцији бројних међународних службеника бацао ружним ријечима на Бањалуку и Српску као што није ни дозволио да буде манипулисан. То га је чинило различитим.

Није припадао онима који испод сваког камена траже Велику Србију или ратне злочинце, као што није дозволио ни да га сматрају за некога ко ће играти по такту локалних захтјева. Једноставно, разумијевао је и људе и средину и веома добро знао гдје се налази

По професији официр, потпуковник оклопних јединица војске Републике Ирске, врло добро знајући гдје је дошао, сублимирао је искуство из својих бројних мировних мисија у које је ишао као војник, али и као цивил. Из нетипичног релаксираног понашања, благог и вјечно насмијаног лица немогуће је било препознати војника, официра.

Бањалука је град у којем је живио послије пензионисања у војсци, у вријеме службе у ОЕБС-у, али и град у који ће се и након “другог” пензионисања непрекидно враћати. И послије првог и другог срчаног удара, и других проблема долазио је и увијек се дружио с пријатељима. Шаја, Ведрана, Алун, Мишо, Грба, Игор..., да се нико неспоменут не увриједи, били су током његових тумарања по свијету циљ сталних скретања према Бањалуци. Док га је здравље служило, најмање једном је сваке године долазио да попије “хеквап”, како је гласила његова верзија имена пива “Нектар”, а које је радо мијењао за легендарни ирски “Гинес”.

Срце пријатеља Пирса није издржало. Иако је више пута успио да “превари” подмуклог нападача, очекивали смо да ће и посљедњи напад остати само епизода у серији његових побједа. Нажалост, бањалучки пријатељи испуњавају посљедњу жељу – да попију пиво за покој његове душе, али и за побједу топлине и највиших вриједности. С том намјером организован је и помен пријатељу Пирсу Меккорлију. “Слончер!”, како би се на ирском рекло “Живио!” Драги Пирс, за твој вјечни живот у срцима оних који те воле, да знаш да ће те у рајском насељу препознавати и памтити по искрености, племенитости и топлини.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.