Сјећање на жртве Брадине, села којег више нема

БРAДИНA - Освештањем обновљеног храма Вазнесења Господњег у Брадини и служењем свете архијерејске литургије, јуче је почело обиљежавање 18 година од страдања Срба у овом коњичком селу.

Литургију је служио је епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије, уз саслужење свештенства епархије.

Православна црква Вазнесења Господњег запаљена је 25. маја 1992. године, као и цијело село, а убијено је 48 српских цивила. У три дана страдала су 54 човјека, а у логорима су убијена још 22 мјештанина Брадине. За петоро људи још се трага.

Преживјели Срби из Брадине свједоче о три страшна дана током којих су се "саплитали о лешеве својих најмилијих", док су локални Роми за новац који су добили од команде хрватске и бошњачке паравојске убијене везали конопцима за ноге и коњима их вукли до багером ископане јаме испред срушене цркве у центру села. Од 25. до 27. маја 1992. године у ту јаму бачено је 26 тијела звјерски убијених српских цивила.

У Брадини, које више нема, живјело је 1.200 становника у 280 српских домаћинстава.

Јучерашњем обиљежавању присуствовали су мјештани Брадине, који су послије прогона нашли уточиште у Братунцу.

Борислав Глигоревић (68) испричао је "Гласу Српске" да је напад почео у касним поподневним часовима и то најприје гранатирањем села, у које су касније упали "црнокошуљаши" и припадници "Зелених беретки".

- За три дана етнички је очишћено највеће српско село у том дијелу Херцеговине. Жене, дјеца и старци одведени су у школу, а сви способни мушкарци у логоре "Челебићи" и "Мусала", гдје су неки мучени и пребијани двије и по године. Батинање је трајало по пет или шест часова, а од посљедица су, пред очима заробљеника, умрли Петко Глигоревић и Гојко Миљанић, а касније и Шћепо Готовац, којег су претукли, а онда му урезали на челу знак Српске демократске странке - сјећа се Глигоревић. Истиче да су заробљеници мучени на најсвирепије начине.

- Ударали су нас чизмама и кундацима у главу и по ребрима, доносили усијане ножеве и тјерали нас да их стиснемо длановима, палили су нам штапине око голог тијела, тјерали нас да се међусобно ударамо – отац сина, син оца ... - истиче он и додаје да је у логору мучен четири мјесеца, а његов син Милан седам мјесеци.

Његова супруга Недељка, мајка Милка и отац Петар отјерани су са осталим мјештанима у школу.

- Биле су пуне три учионице жена, дјеце и стараца. Тукли су нас цијелу ноћ, а сутрадан пустили. Видјели смо унакажене лешеве, које су жене сакупљале и уклањале с пута - прича Недељка. Подсјећа да је о Петровдану цијела Брадина "очишћена" од Срба.

- Тада су нас затворили у "Мусалу" и мучили седам дана, а потом су нас прогнали у Доње Село испред Коњица, гдје смо провели у изолацији три мјесеца - присјећа се Недељка и додаје да су цивили плаћали Хрватима по 200 и више марака да их изведу на српску територију.

Наглашава да је свједочила у Коњицу, а њена сестра Мара у Мостару о свирепом убиству Босе Куљанин.

- Ипак, рука правде није стигла највеће злочинце - огорчена је Недељка.

Обустављена истрага

МУП Републике Српске поднио је извјештај против вођа Aрмије РБиХ Зије Ланџе, Фаика Шпаге и Вахида Aлагића у којем их терети за ратни злочин над српским цивилима у селу Брадина и Главатичево у општини Коњиц. Тужилаштво БиХ је 2009. године обуставило истрагу против Aлагића, Шпаге и Ланџе јер је страни тужилац Дејвид Швендимен процијенио да оптужбе нису поткријепљене доказима.

Хемијско наоружање

Предсједник Савеза логораша РС Бранислав Дукић рекао је у Брадини да су међународне снаге у БиХ, а посебно припадници француског контингента у Сарајеву, одговорни јер су знали да је током рата у Сарајеву постојала фабрика хемијског оружја у којој су, по наређењу муслиманског војног и цивилног врха, гранате пуњене хемијским средствима.

Предсједник БОРС-а Пантелија Ћургуз казао је да су у радионици за производњу хемијског наоружања у Сарајеву под тајним кодним називом "Бехар" радила су четири доктора наука, Берислав Теперић, Владимир Момчиловић, Бранко Микулин и извјесни Пуљић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.