Шездесет и шест година заборава усташког злочина у Бар

Чика Стеван је потврдио да је за дан убијено 12 браће Стојичића. У овој породици није остала ниједна мушка рука да их сахрани, већ су то учиниле њихове жене! До неба се разлијегао лелек уцвијељених мајки, сестара, жена и дјеце, испричао Стојичић

НA територији ондашњег мркоњићког среза, усташе су 1941. године усмртиле око 1.300 Срба. Овдје биљежимо безмало непознате приче из тог суровог времена које освјетљавају смрт 12 голоруке браће Стојичића из Герзова, 105 српске чељади, махом жена, дјеце и стараца, изгорјелих у Поповића штали у Подгорији и о 86 спаљених Срба мушкараца у Трновој долини на Ивовцу... Јахачи Aпокалипсе са истих или сличних страна походили су овај крај поново, 1995. године, са истим црним наканама, али о томе тек успутно. Могуће је да се то, осим у Босни, нигдје не догађа: да земљом протутњи нови вјерско-грађански рат, а да жртве ни оног претходног нису честито избројане, пописане и опојане! Таква тврдња, бар кад је ријеч о овдашњим Србима, може да се узме као сасвим утемељена, јер поузданих података ни до данас нема. Зато, мркоњићка општина једва да је, између та два рата, спомињана као крај у коме је било усташких покоља над Србима у Другом свјетском рату. О њима се, дакле, свјесно ћутало. И више од тога: о њима, иако су "дивље" и "регуларне" усташе заклали више од 1.300 мркоњићких Срба, док је укупни број страдалих двоструко већи, жалибоже, није било упутно ни говорити! Тек је 1991. године тамошњи љекар др Лука Чулић, са добрих пола вијека кашњења, покушао покренути успаване савјести: да се имена српских новомученика попишу, да се на мјестима њиховог страдања подигну макар и најскромнија спомен-обиљежја са именима, да се чују опијела душама њиховим. Покушао и успио! Успио је, од свјесног или несвјесног, немара отргнути тачно, како се сјећа, 1.302 имена, ни сам, наравно, не вјерујући у комплетност свог посла. Aли, његов успјех, нажалост, није био дуга вијека: окупацијом мркоњићке општине од стране регуларне Хрватске војске, 1995. године, скоро све спомен-плоче су разбијене и уништене, спискови др Чулића су уништени у хрватској паљевини Мркоњић Града. Тако су, свјесно или несвјесно, острвљени потомци поново избрисали крваве трагове својих предака! Зашто се вјеровало у толику моћ дуготрајног ћутања? Да ли се очекивало да ће присилни мук потрти сва сјећања народа? И то не само када су у питању српске, него жртве уопште, без обзира чије су биле и колико их је било. A можда би нас та истина о појединачним и заједничкој даљој, спасла толиких зала из недавне, најновије прошлости!? Стога те приче, иако с недопустивим закашњењем, треба да буду испричане: отворено и поштено, не ради злопамћења и ишчекивања да крви буду "намирене", већ због трајне успомене и опомене на стравична заједничка минула времена. Опомене свима и свакоме, пред Богом и пред људима. Јер, савршени злочин, зна се, не постоји, јер увијек претекне ока за свједока! Проф. др Ђорђо Стојичић (65), родом из Герзова, чуо је за причу о смрти 12 браће Стојичића, али је тада био премлад да био знао појединости о том ужасавајућем догађају. - Сматрам да је данас најпоузданији свједок тих збивања старина Стеван Новаковић (84) из Герзова. Он није само памтио, већ и биљежио дугу историју нашег села. У Герзово су крајем августа 1941. године, по његовом мишљењу, прво дошли неки Џафићи из сусједних Вражића код Шипова. Рекли су да се народ из збјегова врати попаљеним домовима, да се више ничега не требају бојати. Чак су неким мушкарцима давали цигарете, комшијски се с њима шалили и ћаскали. Најзад упозорили: да одмах, из ових стопа, крену у тадашњу општину Шипово. Тамо ће сви добити објаве за слободно кретање. Јадни народ, послије толиких ноћи проведених у шуми, уз оскудну одјећу и постељину, изгладнио и мучен жеђу, није се двоумио, већ се утркивао да што прије дође до спасоносних дозвола. Мој стричевић Марко се, охрабрен толиком "бригом" комшија Вражићана, чак вратио да узме и преда до тада скривани карабин! Био је то, међутим, добровољни пут у пакао. Када је, наиме, славни устанички вођа Симела Шолаја ослободио Шипово, поручио је породицама Герзовљана да су сви тражиоци "објава" поклани на Шиповачким барама. И ту, заједно са Србима из околних села, измрцварени, већ у распадном стању. Међу жртвама Шиповачких бара био је и мој стриц Милан - испричао је професор Стојичић. И да заиста ни овај злочин није остао без свједока, чика Стеван је забиљежио да су Баре преживјела, иако са тешким ранама, тројица Герзовљана: Стеван Кизић, звани Клисара, Душан Зец и Милан Кесић. Он је такође потврдио да је у сусједном Трнову тада, истог дана, убијено 12 братственика Стојичића: Марко, Тома, Крстан, Мирко одмила звани Митаљ, Љупко, Никола, Симо, Вељко, Максим, Душан, Стеван и Борко. У Стојичићима, ето, није остала ни једна мушка рука, кадра да их сахрани, већ су то учиниле њихове жене! До неба се разлијегао лелек уцвијељених мајки, сестара, жена и дјеце-сирочади. Живко Јаковљевић (75), родом из Бараћа, тих дана се сјећа као дјечак. - О тачним датумима, жртвама поименично, именима џелата и наредбодаваца скоро да је данас немогуће говорити, јер то није правовремено утврђено и записано. Ја, рецимо, памтим да је наша бјежанија у шуму почела истог дана, кад се пронио глас о смрти дванаест Стојичића. "Бјеж'мо у шуму, жалосна нам мајка, поклаће нас "Турци"! Ко им па'не шака, живота му нема! 'Aјде, бјежи, главу спашавај!" - кукао је пригушено мој отац Тоде. Паника је била свеопшта, сељани су јурили избезумљено, на разне стране. Знам да су се, по злу, већ тада прочули неки муслимани с презименом Ћук из Лубова. И неки из Бешњева и Вражића, али сам их, након толико година, позаборављао. Памтим још да смо из шуме изишли зато што су нас позивали познати гласови и да смо по изласку раздвојени: одрасли мушкарци у једну, остали у другу колону. Колона мога оца Тоде отјерана је пут долине Трноваче на Ивовцу. Сестра Борка га је, трећи-четврти дан, тамо пронашла, угљенисаног. Споменуло се, како каже наш народ, не поновило се... - каже Живко сјетно. Јован БAБИЋ (наставак у сутрашњем броју)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.