Савичић: Правосуђе БиХ да процесуира починиоце злочина над Србима

Скелани - Чињеница да још нико није одговарао за масовна убиства српских цивила у Скеланима, код Сребренице, у протеклом рату најбоље говори о стању у правосуђу БиХ, сматра предсједник Борачке организације Републике Српске Миломир Савчић.

Он је данас у Скеланима, гдје је служен парастос за 305 Срба из овог краја које су током посљедњег рата убиле муслиманске снаге из Сребренице, а њих 69 усмрћено је на данашњи дан 1993. године, истакао да скоро да нема дана у години да се не обиљежава неко српско страдање на територији садашње Републике Српске.

Он је напоменуо да су се данас навршиле 24 године од злочина над 69 Срба, од којих су двије трећине били цивили.

"Не смијемо заборавити те жртве. Морамо се сјећати њиховог страдања. Овдје у Скеланима најбоље је доказана намјера муслиманског руководства да очисти БиХ од Срба јер су овдје убијали редом - дјецу, жене и старце. Дјецу и жене убијали су снајперима и за тај злочин правосуђе БиХ никог није процесуирало иако постоје докази са именима починилаца злочина, свједоци и бројни документи", рекао је Савчић.

Он је додао да Борачка организација и власт у Републици Српској никада неће одустати од борбе за истину и правду, те од захтјева да починиоци злочина над Србима одговарају.

Изасланик предсједника Републике Српске Миладин Драгичевић изјавио је да институције Српске неће одустати од захтјева да починиоци злочина над Србима у Скеланима одговарају и на томе ће истрајавати све док правда не буде задовољена.

Он је истакао да је жалосно што ни 24 године након злочина над Србима у Скеланима нико није одговарао.

"Ми ћемо одавати почаст убијенима и причати о овом злочину. Нећемо дозволити да икада буде заборављен", поручио је Драгичевић и истакао да је етничко чишћење Срба са простора Сребренице започето још у априлу и на Ђурђевдан 1992. године уништавањем српског села Гниона, а настављено је током цијеле године до 16. јануара 1993. године када је требало да буде задат завршни ударац и да Срби буду потпуно протјерани са овог простора.

Он је изнио податак који то потврђује, а то је да је од 9.300 Срба, колико их је пред избијање рата живјело у сребреничкој општини, њих 860 или око девет одсто дочекало крај рат на подручју Сребренице.

Помоћник министра рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Душко Милуновић рекао је да су прошле тешке 24 године од убиства великог броја цивила у Скеланима и злочина које су починиле јединице Насера Орића и да је срамота правосуђа БиХ да још нико није одговарао за тај злочин.

"Колико Срба треба да буде побијено да би се подигла оптужница и процесуриали злочинци? Зар четворогодишњи Александар Димитријевић и његов нешто старији брат, те жене и старци који су овдје побијени на данашњи дан прије 24 године нису довољан доказ о почињеном злочину над цивилима по којима су пуцали снајперима и митраљезима док су бјежали преко моста и препливавали Дрину у покушају да се спасу од смрти?", упитао је Милуновић.

Он је поручио правосуђу БиХ да институције Српске никада неће одустати од правде и да се неће смирити док злочинци не буду одговарали.

"Ово говори о томе каква је правна заштита Срба у БиХ и треба упитати каква би тек била да нема Републике Српске. Зато је морамо чувати, јер без ње нема слободе и живота Србима на овом простору", истакао је Милуновић.

Потомци погинулих српских војника и цивила из Скелана са данашњег скупа поручили су да је срамно то што је оптужница против ратног команданта муслимаских снага Сребренице Насера Орића обухватила само три, од више од 3.000 српских жртава убијених под његовом командом и личним учешћем, међу којима је 305 из овог мјеста, од којих је 69 убијено на данашњи дан испред њихових кућа.

Бранка Јаковљевић из Кушића каже да јој је на данашњи дан 1993. године погинуо супруг Миленко, да је она рањена у ногу, а син Дејан у обје поткољенице и да су преживјели неколико дана скривени у шикари поред села, гдје су их пронашли српски војници.

Перса Јаковљевић истиче да нема правде и да не вјерује у правосуђе БиХ.

"Побили су све што су стигли, а нико није одговарао. Муж Миленко ми је погинуо то јутро када су упали у село пуцајући, вичући и палећи све редом.
Нашли смо га тек 28. марта те године растрганог. Бјежећи са дјецом према Бајиној Башти, видјела сам када је на мосту убијен дјечак Марко Миловановић, затим Гордана Секулић и још неколико особа. Све су то били цивили, а нико није одговарао што се по њима пуцало из снајпера и митраљеза и не вјерујем у тај суд", каже Јаковљевићева.

О злочинима јединица Насера Орића у Скеланима најбоље говори свједочење сестара Драгине Ранковић и Милке Николић које кажу да су изгубиле вјеру у правосуђе БиХ и да једино вјерују да ће зликовце стићи Божија правда.

Њихова мајка Милена Ристић имала је тада 63 године и била је сама у кући. Зликовци су је силовали, провукли јој руке кроз расјечене груди, заклали и кроз гркљан јој забили дрво. Нашли су је такву испред куће која је изгорјела.

У сусједној кући убили су Новака Ристића, његову супругу Иванку, кћер Митру и сина Мићу, чији посмртни остаци још нису пронађени.

Случајно је преживио најмлађи син Цветко који већ 24 године трага за посмртним остацима брата Миће да би их сахранио поред родитеља и сестре.

Јаке муслиманске снаге из Сребренице, које су бројале неколико хиљада војника, под командом Насера Орића упале су 16. јануара 1993. године у зору у српска села Кушиће, Ћосиће и Калиманиће, а затим у још неколико заселака и Скелане убијајући, пљачкајући и палећи све што је српско.

У Скеланима и околним српским селима тог дана убијено је 69 Срба од којих 15 жена. Тада је рањено 165 Срба, а 30 заробљено, од којих половина није жива, док се четворо још води као нестало.

Међу погинулима углавном су били цивили - најмлађи Александар Димитријевић имао је само пет година, а његов брат Радослав живот је изгубио у дванаестој години.

Миленија Митровић тог 16. јануара била је заробљена у свом дворишту са још шест чланова породице. Њеног супруга Радивоја злочинци су заклали.

"Заробили су нас и тукли водећи према селу Пољак. Ту су ме натјерали да носим врећу опљачкане пшенице до 20 километара удаљеног села Карачићи. Тукли су нас и у логору у Сребреници, гдје сам провела три седмице до размјене", прича Миленија.

Од батина јој је била сломљена вилица, избијени сви зуби. Митровићева каже да су их у логору свакодневно тукли и да нису добијали храну, па су неки заробљеници умрли од посљедица тортуре и глади.

Сва српска имовина у овом крају је опљачкана. Тог дана је, осим у дијелу Скелана, Црвице и Петриче, гдје муслиманске снаге нису успјеле проћи, попаљено и нестало још петнаестак српских села и заселака која још нису обновљена и већи број преживјелих становника нема гдје да се врати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.