"ИЗ ГРМЕНA великога лафу изаћ трудно није,
у великим народима генију се гњ'јездо вије:
овде му је поготову материјал к славном дјелу и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу"...
У Бечу на Ново љето 1847. година записа велики Петар Петровић Његош, у својој посвети Праху Оца Србије, вожду Карађорђу.
Кад би сада из гроба каменога, са врха Ловћена, где почива и где га орлови чувају, устао и погледао према Војводини и малом селу Ловћенац, вероватно би пожелео да опет умре.
У том селу живе Црногорци, колонизовани после оног великог светског рата, претежно не својом вољом, где су нас до јуче, док су Србија и Црна Гора били једна држава сматрали, као и ми њих - браћом.
Браћа се разишла, поделили се у две државе, али чине се да су се и са памећу "разишли".
Свако има право на своје мишљење и свој поглед на свет. Свако има право да се слободно удружује како сматра да му одговара. Aли, како да се схвати да су наша бивша браћа политички ближи са Мађарима, па са њима ступилу у коалицију за председичке изборе, заказане на дан Светог Јована, ове преступне 2008. године.
То ипак делује неприродно, односно има призвук јефтиног политичког шићарење, по оном принципу, ко је против Срба тај је демократа, јер Срби су, за име Бога, лоши момци.
"Виђу врага су седам бињишах,
су два мача а су двије круне...", први су стихови "Горског вијенца".
Ко је сада, у овом политичком шићарењу, и у овој братској мелодрами, враг су седам бињишах.
Црногорци из Ловћенца (Војводине) или Срби, који још увек плачу што нисмо и даље са њима у заједничкој кући.
Нека њима њихова слобода, нека живе у својој кући, али нећу им дозволити да подривају темеље онога што је остало од заједничке нам куће.
Нека се удруже, братиме, љубе са ким год хоће, то је њихово право, али је исто тако моје право да им не дозволим да раде у корист наше штете.
Игуман Стефан на једном месту у "Горском вијенцу" рече:
"Чуј, народе, сви скините капе!
Хоћу спомен да чиним душама витезова нашег народа;
данас ће им најмилије бити,
од Косова нигда као данас".
И шта више рећи?