Професор Владе Симовић за "Глас" о новој научној монографији и институционалном "редизајну" Српске

БАЊАЛУКА-У сусрет тридесетогодишњици потписивања Дејтонског мировног споразума, крајем 2024. године, објављена је, у заједничком издању „Бесједе“ и Факултета политичких наука Универзитета у Бањалуци, научна монографија професора Владе Симовића, која говори о настанку, развоју, успонима и падовима, изазовима и могућем редизајну представничке демократије у Републици Српској.

Књига је промовисана на Београдском сајму, а ускоро ће да буде у Бањалуци и Источном Сарајеву. 

Тим поводом разговарали смо са аутором, о овој монографији.

ГЛАС: Шта Вас је подстакло да се посветите писању о представничкој демократији у Републици Српској?

Истраживачко питање са којим почиње научна монографија под називом „Представничка демократија у Републици Српској“ садржано је у научном и политичком изазову који гласи: Како унаприједити представничку демократију у Републици Српској, оплеменити њен друштвено-политички амбијент и посљедично томе подићи стандард живљења сувереног народа који више од три деценије дијели добро и лоше са својом Републиком?

Уз модерне изазове и трауме времена којем свједочимо, како наводим у књизи, питање је једноставно, али не и одговор. Њега појашњавам кроз седам поглавља ове научне монографије, поштујући дугу вертикалу државничке традиције људи с овог простора, слободарску борбу и страдања, којима свједоче гробови предака,а све то уважавајући наша културна, идеолошка и геополитичка стремљења, као и заблуде.

Република Српска настаје из потребе политичке, социјалне и безбједносне заштите српског народа деведесетих година 20. вијека, његовог сувереног права да влада собом и креира свој политички амбијент. Она је својеврсна обнова државности српског народа на простору Босне и Херцеговине. А од свог оснивања Република Српска се одлучила за представничку демократију и републиканско уређење.

Стога је очување демократског поретка Републике Српске, у којем су Уставом загарантована људска и социјална права њених грађана, постојање републичких институција и установа изграђених одлукама Народне скупштине Републике Српске,а све на темељу воље слободних бирача изашлих на Плебисцит српског народа у Босни и Херцеговини о останку у заједничкој држави Југославији (9. и 10. новембар 1991), потом Декларацији о проглашењу Републике Српског Народа у Босни и Херцеговини (9. јануар 1992), касније Уставом Српске Републике Босне и Херцеговине (28. фебруар 1992), те на крају пристанком њених грађана и отпором српског народа прегласавању његових легитимних представника, жељом да преживи и сачува национално достојанство у Одбрамбено-отаџбинском рату (1992–1995), с десетинама хиљада мртвих и протјераних – обавеза академских радника Републике Српске.

Нема сумње да је научно изазовно, а друштвено одговорно истраживати, не само настанак и развој представничке демократије у Републици Српској, већ и могућности допуне, измјена и креирања њеног политичког система, редизајнирања постојећих институција, али и постизања другачијег обрасца друштвено-политичког дјеловања. Наведено је сасвим довољан научни мотив, академска и људска обавеза, за писање и објављивање научне монографије на ову тему.

ГЛАС: Научна монографија под називом „Представничка демократија у Републици Српској“, написана на више од 400 страница и састоји се из неколико истраживачких цјелина. У њој предлажете укидање полупредсједничког система усмјеравајући се ка једном облику парламентаризма?

Ставови које износим у монографији су научно утемељени и нису производ квазиполитичког промишљања, личних жеља или фрустрација. Због тога ћу пренијети дословице неколико теза из књиге за које сматрам да могу да појасне ове приједлоге.

Наиме, Република Српска у својој историчности, институционалној основи и конституционалној снази има Народну скупштину Републике Српске, насталу као Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини 24. октобра 1991. године. Она је била легитимни представник конститутивног српског народа и његов демократски одговор на националну угроженост насталу коалиционим дјеловањем СДА и ХДЗ-а у тадашњој Скупштини Босне и Херцеговине. Тенденција њиховог конституционалног дјеловања било је свођење конститутивног српског народа на политички обесправљену мањину и мајоризовану скупину чије се мишљење и ставови не поштују, а њихови представници прегласавају.

Због свега наведеног Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, као демократски одговор на конституционалну кризу, донијела је деветог  јануара 1992. године Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине. Током свог трајања Народна скупштина Републике Српске конституционално је градила и бранила Републику. Посебно у вријеме великих унутрашњих и геополитичких изазова. Због тога је Народна скупштина Републике Српске неодвојива од своје Републике и њено је централно политичко тијело.

У раној фази конституционалног обликовања Републике Српске њен парламент био је предоминантан, а извршна власт апсолутно подређена његовој моћи. Иако увођењем полупредсједничког система моћ Народне скупштине Републике Српске слаби, њена базична снага испољавана је у историјском одбијању „Венс-Овеновог планаˮ, „Плана Контакт групеˮ, али и бројних других захтјева који су имали за циљ слабљење Републике Српске.

Сматрам да је постојећи полупредсједнички систем потребно трансформисати у правцу парламентаризма, нашој политичкој природи и потребама пригоднијег система организације републичких институција власти. У нашој традицији и логици су саборовање и расправност битне политичке и друштвене одреднице. Због тога је нашим политчким потребама неопходан стабилан и јак парламент са парламентаризом као обликом организације републичких власти.

Парламентаризам у Републици Српској могуће је успоставити измјенама Устава Републике Српске.

Прва промјена Устава Републике Српске била би везана за уставни члан 5, у оквиру којег би одредба према којој се уставно уређење Републике Српске темељи на „парламентарној демократији и подјели властиˮ, била избрисана, а уведена нова, према којој се уставно уређење Републике Српске темељи на „представничкој демократији и парламентаризмуˮ. Остале промјене Устава Републике Српске тицале би се највећег дијела чланова од броја 69 до броја 137. Ријеч је о члановима Устава Републике Српске који се односе на организовање политичког система, уставности, законитости и промјене Устава.

Измјене поменутих чланова Устава Републике Српске односиле би се примарно на позицију Народне скупштине Републике Српске.

Постојећи број посланика Народне скупштине Републике Српске био би, са садашњих 83, проширен на 136, а умјесто пропорционалног уведен мјешовити изборни систем.

У Устав Републике Српске биле би уграђене одредбе изборног карактера које би омогућиле стварање репрезентативније, регионално заступљеније и политички стабилније Народне скупштине.

Народна скупштина Републике Српске имала би разрађене механизме парламентарне контроле извршног органа власти.

А извршни орган власт који би био биран у Народној скупштини Републике Српске носио би назив Савјет министара Републике Српске.

Савјет министара Републике Српске био би формиран интеграцијом постојећих институција и надлежности Предсједника Републике Српске и Владе Републике Српске. Савјет министара Републике Српске био би биран апсолутном већином гласова у Народној скупштини РС, чиме би у Српској био успостављен парламентаризам као облик организације политичке власти.

Ово рјешење има своје историјско утемељење.

Наиме, претеча постојећих институција извршне власти у Републици Српској био је Министарски савјет формиран као орган Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини 1991. године. Због тога је назив Савјет министара Републике Српске логичан и представља модификацију назива Министарски савјет, тијела насталог крајем 1991. године, а замијењеног Владом Републике Српске у марту 1992. године. Састав наведеног извршног тијела пратио би законске одредбе о конститутивности народа, уз измјене постојећих министарстава, ширење њиховог броја и креирање другачијег модела рада и концепта политичке одговорности.

Овим рјешењима би се рационализовао политички систем Републике Српске, институционално би оснажио и омогућио бољу комуникацију између власти и грађана. Но, да би овакав систем заживио неопходно је имати стабилан парламент. А он умногоме зависи од изборног законодавства.

ГЛАС: Због свега наведеног инсистирате на измјенама Изборног закона чији сте велики критичар. Како видите његове измјене?

Постојећи Изборни закон Босне и Херцеговине, наметнут од стране високог представника Вофганга Петрича, ствара нестабилност, умногоме обезврјеђује демократију и обесмишљава политичке институције. Објективним тумачењем можемо да, по стабилност и функционалност политичких институција издвојимо неколико изузетно лоших рјешења из наведеног Закона.

Ријеч је о постојећој Сент Лагијевој формули и ниском изборном прагу од 3% који иду у корист партија са мањим бројем гласова, а на штету оних са већим. Тиме се оснажује моћ „патуљастих странакаˮ које најчешће дјелују као интересне групе с циљем остваривања личних интереса својих лидера, а путем „цеховских коалицијаˮ, користећи, у оваквој фрагментираности парламената, „уцјењивачки и коалициони потенцијалˮ.

Осим тога, поједине велике партије, „разбијајућиˮ своје политичке ривале на више малих, праве „мрежу малих парламентарних странакаˮ користећи их за одржавање своје моћи. На овај начин друштво иде у процес веће партократизације и клијентизма.

Сљедећи велики недостатак Изборног закона су компензациони мандати, који су неријекто предмет изневјеравања демократске воље бирача и злоупотребе законског оквира, посебно кроз остваривање „унутарстраначке трговинеˮ. Тиме се оснажује моћ партијских олигархија, а урушава унутарпартијска демократија.

Предмет „унутарпартијских таловаˮ су и затворене неблокиране листе на којима је могуће мијењати редослијед кандидата заокруживањем већег броја преференција, што кандидати неријетко злоупотребљавају кроз усмјеравање својих гласача ка онима са којима праве „талˮ и тиме хибридно повећавају број гласова себи и својим „унутарпартијским ортацимаˮ. Ова појава неријетко доводи до унутарпартијских раскола и нестабилности партијског живота.

Због свега наведеног, а у циљу успостављања стабилног и функционалног парламентаризма неопходна је измјена Избоног закона, а прије ње и чланова Устава Републике Српске који се односе на Народну скупштину Републике Српске. Сматрам да је број посланика у Народној скупштини Републике Српске, који је сада 83, потребно проширити на 136, а умјесто постојећег пропорционалног изборног система увести мјешовити. Ово би била и највећа измјена у изборном законодавству Републике Српске.

Првих 83 народних посланика у Народној скупштини Републике Српске били би бирани пропорционалним изборним системом у оквиру једне изборне јединице коју би чинила цијела Република Српска (чиме би било укинуто девет постојећих изборних јединица), примјеном Д’Онтове изборне формуле, изборног прага од 5% за политичке партије, а 7% за партијске коалиције, са затвореним неблокираним листама гдје би грађани имали могућност заокруживања највише 1 изборне преференције унутар једне изборне листе. Мандат народних посланика трајао би 4 године и био би у власништву изабраног посланика, као што је и сада случај. Овим би рјешењима биле укинуте постојеће изборне јединице, компензациони мандати и низак изборни праг.

Преосталих 53 народних посланика били би бирани већинским моделом двокружног гласања у 53 локалне заједнице Републике Српске. Овоме би претходила реформа територијалне организације локалних заједница којом би бројне патуљасте општине биле интегрисане у веће и функционалније јединице локалне самоуправе чиме се долази до броја од 53 који се овдје потенцира. Предложеним измјенама састава и начина бирања посланика у Народну скупштину Републике Српске, посебно са дијелом посланика бираних двокружним већинским моделом изборног система, постигла би се већа регионална представљеност од постојеће, неопходна географски разуђеној територији Републике Српске.

С друге стране, пропорционалним изборним системом с једном изборном јединицом постигла би се квалитетнија изборна понуда, једнаковриједност гласа и легитимнији састав Народне скупштине Републике Српске.

Претпоставка је да би овим измјенама Народна скупштина Републике Српске постала репрезентативнија, одговорнија и стабилнија. Изборна рјешења која предлажем смањила би број постојећих партија у Народној скупштини Републике Српске, посебно „патуљастихˮ које имају цеховски карактер, што је наглашено као озбиљан проблем. Тиме би се институционализовала партијска сцена у Републици Српској неопходна за одржавање стабилног и функционалног парламентаризма.
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.