Позоришна критика: Класни непријатељ

Пише Лука КЕЦМAН

СЕЋAМ се да су ми старији причали како су се после Другог светског рата одржавале позоришне представе. Главни организатор, редитељ или главни глумац, а почесто и политички комесар, би изашао пред публику и у кратким цртама препричао шта ће се гледати, уз обавезно објашњење кључних места у представи. Посебна би се пажња обратила на ликове и догађаје који су у вези са Немцима или четницима. Морао би дотични да објасни како је све то кобајаги и да то глумци глуме, да то нису прави Немци и четници, јер се знало дешавати да публика извижди а понекад и гађа мрске народне непријатеље. Нешто слично се десило и пре почетка представе "Класни непријатељ", када је редитељ и главни продуцент овога пројекта Харис Пашовић, изашао на сцену Народног позоришта Републике Српске и упознао нас са настанком пројекта, његовом аутентичношћу и намером да се укаже на аномалије које евидентно постоје у школама БиХ. Исто тако, упозорио нас је да се у представи много псује, јер је то језик данашње омладине, да има грубих сцена, вулгарности, пљувања, пуцања, али и да се за штошта у овој држави оптужују Срби. Не знам зашто је био потребан тај увод? Да ли је редитељ сматрао да је бањолучка публика недовољно образована па неће моћи разумети о чему се ради, или је помислио да је све то изразито шокантно те посетиоци неће моћи издржати до краја представе, или је унапред затражио извињење за оно што ћемо у предугих два часа гледати? Мислим да је од свега помало било у том обраћању. Кренућу редом. Колико је остало од изворног текста Најџела Вилијамса? Толико, да је упитно његово име на плакату као аутора. Са сцене је допирао текст који је у потпуности транспонован у језички колорит сарајевског колоквијалног говора, почесто неразумљивог и толико фокусираног на псовку да се може прихватити једино као свесно сценско претеривање, које треба у публици да изазове гађење. Зато се тешко може говорити о ликовима, у драмском значењу тог појма, већ о скицама за неке деликвентне личности који су, из не знам ког разлога, то постали. Постављени у једну ситуацију, побуна у школи због небриге наставног особља за њих, актери ове натуралистичке драме су све своје испричали у првих пола сата. Након тога настају варијације на задату тему у наредних сат и по, држећи нам лекције на различите теме, које треба на одређен начин да правдају поступке ликова. Додатну мучнину изазива централна прича овога комада, који је ипак ауторско дело Хариса Пашовића, која говори о томе да су Срби ипак криви за све. Конципирана са наглашеним иронијским отклоном и свесним опонентом (Пегла у тумачењу Aмара Селимовића), ипак није могла да се искобеља из политичке обојености која је у овој дидактичкој драми апсолутно сувишна. Посебно ако се овој причи (прича је Клињо у тумачењу Нусмира Мухаремовића) дода и прича "четникуше" са симболичним надимком Небо (Маја Изетбеговић), која једина има и презиме Филиповић, и која на крају бива случајно убијена заједно са њеним момком Пеглом, онда се позоришне намере озбиљно доводе у питање. Зато постављам питања редитељу Харису Пашовићу: Може ли се говорити сценским језиком о проблемима тинејџера у БиХ, а да се не потеже национална припадност? Може ли се констатовати да су нам аномалије енглеског друштва од пре 30 година (праизвођење оригиналног текста било је 1978), европеизацијом и демократизацијом, стигли у наше двориште? Може ли се констатовати да је сиромаштво, које нема национални предзнак, узрок већине проблема које тиште младе људе...? Ја мислим да може, јер сматрам да је нечија национална припадност плод случајности, док је бити човеком плод свесне намере да се то и постане.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.