Почетак краја НАТО-а каквог знамо

ВАШИНГТОН – Администрација америчког предсједника Доналда Трампа налази се, према наводима америчких медија, у процесу редефинисања кључних обавеза унутар НАТО-а, што би могло представљати један од најзначајнијих заокрета у америчкој спољној и безбједносној политици од краја хладног рата.

Планиране промјене, уколико буду спроведене, значиле би смањење америчких војних капацитета доступних европским савезницима у кризним сценаријима, као и редуковање америчког учешћа у оперативном планирању Алијансе. У суштини, ријеч је о постепеном напуштању модела у којем САД носе примарни терет европске безбједности. У дипломатским круговима овај процес се тумачи као структурна, а не техничка промјена, уз оцјену да се тиме отвара питање дугорочног облика НАТО савеза.

Деветка и Балкан

Према ријечима бившег начелника Управе за стратегијско планирање Војске Србије, а данас професора на Факултету за безбједност и заштиту у Београду Божидара Форце, не ради се о нестанку НАТО-а, већ о крају ере у којој је Европа могла рачунати на готово неограничену америчку безбједносну гаранцију.

– Мислим да је ово почетак краја НАТО-а каквог смо до сада познавали. Он се трансформише у једну крњу европску верзију, у којој би САД имале мању улогу него до сада. Остаје отворено питање ко ће у таквом оквиру имати кључну ријеч, да ли Британци или Пољаци. Уосталом, о "НАТО 3.0" већ је говорио и генерални секретар Марк Руте – навео је Форца за "Глас Српске".

Паралелно са америчким редефинисањем присуства, у Европи јачају унутрашњи механизми координације. Један од њих је Букурештанска деветка (Б9), неформални формат који окупља Пољску, Румунију, Бугарску, Мађарску, Словачку, Чешку, Естонију, Летонију и Литванију.

Форца истиче да је Б9, иако неформалан, постао важан инструмент усаглашавања источног крила НАТО-а, посебно у контексту односа према САД и питања подршке Украјини.

Према мишљењу Форце, такве промјене би се могле одразити и на Балкан, кроз појачане политичке и безбједносне притиске из правца Брисела, посебно према БиХ и Републици Српској, у контексту даљег безбједносног интегрисања региона.

Стање на терену

Према безбједносним процјенама, САД тренутно у Европи имају између 80.000 и 100.000 војника, укључујући стално стациониране снаге и ротационе контингенте. Највећа концентрација је у Њемачкој, гдје се налази више од 36.000 војника, што ту земљу чини кључним логистичким и командним чвориштем америчког присуства.

Мањи контингенти распоређени су у Италији, Великој Британији, Пољској и Румунији. Иако је то знатно мање него у доба хладног рата, америчко присуство и даље представља темељ европске безбједносне архитектуре.

Да ће много тога бити промијењено недавно је још једном наговијестио и државни секретар Марко Рубио, који је довео у питање унутрашњу усклађеност НАТО-а. Према наводима западних медија, САД у првом наврату планирају повући око 5.000 својих војника из Европе.

Паралелно с тим разматра се и смањење присуства ракетних јединица у Њемачкој. Истовремено, амерички медији наводе да би САД могле задржати кључне стратешке капацитете, као што су нуклеарни кишобран, стратешку авијацију, морнарицу и обавјештајне системе, док би конвенционална одбрана постепено прелазила на европске чланице НАТО-а.

Идеолог доктрине

Амерички стратег Елбриџ Колби сматра се једним од идеолога ове нове спољне политике САД. Његова полазна теза заснива се на оцјени да Америка улази у фазу у којој више не могу истовремено одржавати доминацију у Европи, балансирати однос снага на Блиском истоку и истовремено спроводити дугорочно стратешко надметање са Кином у Индо-Пацифику.

Према Колбијевој доктрини, тежиште америчке безбједносне политике мора се постепено помјерити ка Азији, док би европски савезници преузели већи дио конвенционалне одбране. У том моделу САД задржавају стратешки минимум, што подразумијева нуклеарно одвраћање, обавјештајне капацитете и поморску пројекцију силе, али се повлаче из свакодневног управљања европском безбједношћу.

Овај концепт, који је у дијелу америчких безбједносних кругова већ прихваћен као реалполитички оквир, све чешће се доводи у везу са практичним потезима Пентагона и постепеним редуковањем војног присуства у Европи.

У безбједносним круговима већ се поставља питање ко би уопште могао попунити евентуални амерички вакуум у Европи. Иако Њемачка, Пољска, Француска и Велика Британија убрзано јачају војне капацитете, бројни аналитичари упозоравају да Европа још нема јединствен командни систем, довољне логистичке ресурсе нити индустријске капацитете који би у кратком року могли замијенити америчку војну подршку. Према процјенама западних аналитичких центара, изградња самосталне европске одбрамбене архитектуре захтијевала би стотине милијарди евра и најмање једну до двије деценије политичког и војног прилагођавања.

Историјска прекретница

За крај овог мјесеца планиран је састанак НАТО чланица на високом нивоу, на којем би САД могле формално представити дио нове стратегије расподјеле обавеза унутар Алијансе, што се у дипломатским круговима већ тумачи као потенцијално прекретнички тренутак за будући облик савеза.

Пажњу безбједносних кругова привлачи и чињеница да би наредни велики самит НАТО-а требало да буде одржан 7. и 8. јула у Анкари, што се у дијелу аналитичке јавности тумачи као додатни сигнал да Турска постепено добија све значајнију улогу унутар будуће архитектуре Алијансе, посебно у контексту Црног мора, Блиског истока и источног крила НАТО-а.

Форца истиче да оно што се данас представља као техничко прилагођавање НАТО-а, у суштини може означити почетак дубље трансформације досадашњег западног безбједносног поретка.

Како је истакао, уколико се америчко повлачење из оперативног језгра Алијансе настави, Европа би први пут од 1945. године могла ући у фазу у којој њена безбједност више није гарантована споља, већ постаје унутрашње политичко и војно питање европских сила.

У том сценарију, НАТО не би нестао, али би престао да буде савез у којем је Америка централни ослонац. А управо та промјена означила би не само реформу Алијансе, већ и почетак нове архитектуре глобалне безбједности, поручио је Форца.

Ако Америка више не жели бити главни гарант европске безбједности, онда питање више није да ли се НАТО мијења, већ да ли Европа уопште зна како изгледа свијет без америчког војног кишобрана.

Њемачка и Пољска

Док се у Вашингтону разматра редефинисање војног присуства у Европи, земље ЕУ истовремено значајно повећавају војне буџете и убрзавају развој одбрамбених капацитета. Њемачка је формирала посебан фонд од 100 милијарди евра за модернизацију Бундесвера. Пољска већ издваја преко четири одсто БДП-а за одбрану и планира проширење војске на око 300.000 припадника. У оквиру иницијатива Европске уније, покренути су и програми вриједни стотине милијарди евра за јачање одбрамбене индустрије и смањење зависности од увоза наоружања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.