ПКД Просвјета: Срби у ФБиХ су сведени на статистичку грешку

Сарајево - Српско просвјетно и културног друштво (СПКД) Просвјета из Сарајева упутило је на политичке и међународне адресе отворено писмо у којем наводе да су према посљедњем попису Срби у Федерацији Босне и Херцеговине, као један од конститутивних народа, скоро сведени на статистичку грешку са 2,5 посто удјела у становништву.

"СПКД Просвјета, као Друштво с изузетно дугом традицијом, која сеже у освит двадесетог вијека, и које је преживјело - уз забране рада, одузимања имовине и прогоне чланова и активиста - неке од најтежих периода у хисторији БиХ, осјећа потребу да данас, када живимо у друштву које се дичи мултиетничким карактером, демократским поретком и владавином права, укаже на све већи талас притисака и проблема у животу свих становника Сарајева и БиХ, а посебно припадника српског народа.

Хисторијски гледано, Сарајево можда никада није било претежно српски град, али су му у хисторији његови српски становници често давали печат, нарочито трговачки, интелектуални и културни. Међутим, као што су подаци пописа показали, српски народ, као један од конститутивних народа у БиХ, на подручју Федерације БиХ данас је сведен скоро на ниво статистичке грешке, с близу 2,5 посто удјела у становништву.

Истовремено, на подручју Кантона Сарајево, живи свега 13.300 Срба, док је на подручју четири градске опћине тај број свега 10.422. Поређења ради, на подручју само ове четири опћине, ужег језгра града, 1991. године је према попису живјело 92.560 становника српске националности. Однос ова два броја јасно показује демографску катастрофу која се догодила у Сарајеву, а овај град је кроз хисторију био, поред осталог, центар српске културе и историје на овоме подручју.

Веома сликовито свједочи о томе, напримјер, званични податак да је под Аустријском управом у Босни и Херцеговини било 40 српских часописа и листова, у односу на 20 муслиманских, 23 хрватска, 8 њемачких и 10 осталих, те неисцрпан попис великана књижевности, сликарства, политике, трговине, занатства, а који су своје српство уткали у неразмрсиво клупко босанскохерцеговачке мултикулуралности. Исте оне мултикултуралности која је данас постала фраза која се олако користи, а која је све мање видљива и присутна.

Обраћали смо се у неколико наврата челним људима града Сарајева, како бисмо указали на неколико ситуација у нашем граду које озбиљно пријете да наруше његову слику мултикултуралног и мултиетничког града богате традиције, и због кога се један дио грађана, посебно оних српске националности, али и велики број посјетилаца Сарајева, осјећа у најмању руку нелагодно. Сва наша добронамјерна упозорења и инсистирања остала су без одговора и резултата. За добро Града и његове традиције, данас смо принуђени иступити јавно и скренути пажњу на неке од проблема с којима се сусрећемо.

На првом мјесту је спомен плоча која је постављена на обновљеној Вијећници, здању које је понос свих грађана Сарајева, а на којој стоји "На овом су мјесту српски злочинци у ноћи 25/26. 08. 1992. запалили Националну и универзитетску бибилиотеку Босне и Херцеговине. У пламену је нестало више од 2 милиона књига, часописа докумената. Не заборавите, памтите и опомињите". Надамо се да није постојала свјесна намјера у концепцији оваквог натписа да се цијели један конститутивни народ сведе на ниво злочинца, што је утисак који се неминовно намеће читањем. Срби овај град доживљавају као свој, и велики је број Срба које његове ратне ране боле једнако као и све остале грађане, али још више боли формулација на Вијећници, која цијели један народ поистовјећује са злочинцима. Колико је пута потребно оградити се од злодјела која су почињена од 1992. до 1995. године да би се напокон схватило да се овакви пропусти не смију догађати, уколико се жели градити заједнички живот?

Апелирамо да се направи примјеренији текст како сви они који су те августовске ноћи са болом гледали пламен на Вијећници не би данас са подједнаким болом гледали таблу на обновљеном здању, те очекујемо да ће и СПКД Просвјета бити консултована приликом прилагођавања текста на Вијећници.

С друге стране када говоримо о споменима и обиљежјима, болно је то што грађани овог града који су мучки страдали од стране злочинаца у редовима Армије БиХ, који су својим злодјелима укаљали униформу коју су носили, и који су невини убијени на локалитету Казани, ни скоро двадесет и пет година након тог злочина још нису добили достојно спомен-обиљежје. Нити на самом локалитету на Казанима, нити било гдје у граду.

Подсјећамо да је прије неколико мјесеци неформална група грађана у парку Ат
Мејдан поставила привремено спомен обиљежје овим недужним жртвама, али та плоча је већ истога дана разбијена и уништена. Истовремено, један од инспиратора и извршилаца овог злочина Мушан Топаловић Цацо, свега неколико стотина метара одатле, на згради ОШ "Едхем Мулабдић" има спомен плочу, међу свим осталим часним браниоцима града. Позивамо надлежне да употријебе свој ауторитет и овласти, како би невине жртве, понајвише српске националности (али и остали) што скорије добили спомен обиљежје, како би се на достојанствен начин обиљежило њихово страдање.

Посљедњи инцидент у цркви Св. Преображења у Новом Сарајеву, када је изгорио дио складишних просторија овог сакралног објекта још једном отвара питање сигурности вјерских објеката у Сарајеву. Апелујемо да власти у Сарајеву предузму све што је неопходно како би се вјерски објекти заштитили од оваквих инцидената, покривањем локација видео надзором, али и физичком присутношћу полицијских службеника. Чињеница је да сваки овакав напад, без обзира на позадину, ствара атмосферу нелагоде и страха, а то је оно што нам је у Сарајеву, и у цијелој БиХ најмање потребно.

Слиједећа ствар коју желимо истаћи јесте проблем са обиљежавањем улице Симе Милутиновића Сарајлије у којој се налази и сједиште СПКД Просвјета. За разлику од свих осталих улица које су јасно обиљежене називима улице, ова кратка, али значајна улица, нема такво обиљежје. Непознате особе су у скинуле плоче, и оне никада нису враћене.

Иако смо у више наврата од представника опћине Стари Град добијали увјеравања да ће овај недостатак ускоро бити ријешен, још увијек ништа није урађено.
Поред наведеног, позната је чињеница да су на мјесту одакле је 1914. године извршен атентат на надвојводу Франца Фердинанда све до 1992. године стајале стопе, које су симболизирале мјесто одакле је Гаврило Принцип тог јунског дана пуцао у надвојводу. Не улазећи у хисторијске и идеолошке расправе, желимо указати да су те стопе не само било какав одљевак, већ умјетнички рад, великог сликара и умјетника Воје Димитријевића, и да су годинама обиљежавале један преломни хисторијски тренутак, који, не припада само нама у Босни и Херцеговини, а посебно не једном или другом народу, већ тренутак који припада цијелом свијету.

Овај концептуални рад би био најбољи начин да се без имало патетике или острашћености обиљежи ово мјесто, и да оно привлачи још више пажње посјетилаца нашег града, и надамо се да ће бити учињено све што је потребно да се и овај споменик врати тамо гдје припада.

Поред обиљежавања мјеста атентата, морамо нагласити и неуређеност и запуштеност капеле у којој су сахрањени припадници „Младе Босне", на сарајевском гробљу "Свети арханђели Георгије и Гаврило". Ова капела је такође један од значајних споменика културе, који обилазе посјетиоци из цијелог свијета, тако да апелирамо да се што прије почне са санацијом како би се овај драгоцјени споменик сачувао од пропадања.

Још један проблем на који желимо указати јесте нестанак бисти које су се налазиле испред Академије ликовних умјетности у Сарајеву. Ради се о бистама Воје Димитријевића и Мице Тодоровић, које су прије годину дана нестале и никада нису пронађене.

Индикативно је да се ради о великим босанскохерцеговачким умјетницима српске националности, као и да се локација ових бисти налази на веома прометном мјесту, у близини три амбасаде. Ипак, и поред свега, већ годину дана се не зна да ли је покренута истрага, ако јесте шта је показала, и докле се стигло у истој, као ни да ли ће се ишта подузимати у циљу поновног постављања ових споменика.

Поред наведених проблема, посљедњих неколико мјесеци примјетан је својеврстан медијски линч појединих јавних личности. Међу њима су проф. Ненад Величковић, који је од стране појединих новинара и уредника портала изложен невиђеном притиску, гдје се што директно што индиректно повезује са великосрпском идеологијом и шовинизмом, само због тога што се проф. Величковић у свом раду усудио указати на одређене недосљедности у кориштењу назива језика у нашој земљи, а посебно проблематизирања права на кориштење босанског језика, те политичке позадине која стоји иза тога.

Поред овога, биле су примјетне и непримјерене прозивке новинарке и генералног секретара удружења БХ новинари Борке Рудић, која се због критика на прогон новинара Турској, нашла на удару појединаца који сматрају да су позвани да бране систем у Турској од босанскохерцеговачких новинарских критика. Наведимо овдје и примјер новинара и хисторичара Вука Бачановића, који је због јавног изношења својих ставова остао без радног ангажмана на, те због накнадних притисака одлучио и да напусти Сарајево.

Не желимо улазити у његов начин писања, нити увијек подржавамо ставове које износи, али сматрамо да изношење мишљења и ставова не може и не смије бити повод за притиске и пријетње. Ова три примјера нису усамљена, али јесу јасни примјери да је данас став и мишљење које се разликује од већинског под присмотром, и да је изложено критикама и нападима.

Иако је српски језик и ћирилично писмо једно од равноправних у Босни и Херцеговини, данас смо свједоци да је оно на подручју Федерације БиХ прилично маргинализирано. Непобитна је чињеница да ученици у школама, они који припадају српском народу, немају увијек могућност изучавања властитог језика, писма и културе, не у оном обиму који је гарантиран равноправним положајем. Данас на подручју Кантона Сарајево ученици који изучавају православну вјеронауку броје се једноцифреним бројевима, док података за адекватно изучавање српског језика, књижевности и културе и нема. Ако се равноправношћу и мултиетничким друштвом поносимо и дичимо, онда је посљедњи тренутак да се уради нешто како би оваква ситуација била исправљена.

Сматрамо да нема времена за чекање како би се наведени проблеми почели рјешавати, те се због тога на овај начин обраћамо свим надлежним институцијама и појединцима, како бисмо заједнички ријешили проблеме са којима се суочавамо. Надамо се да ће овај апел бити размотрен, и очекујемо да ћемо у наредних мјесец дана добити одговоре о томе шта је учињено по овим питањима, а за цјелокупан процес рјешавања ових, али и свих других питања, стојимо на располагању, како бисмо у складу са нашим обавезама према српском, али и свим осталим народима у Босни и Херцеговини дјеловали у циљу бољег и квалитетнијег живота на овим просторима", наводи се у писму СПКД Просвјета.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.