Новинарство и новац: У фабрици - илузија

Бранимир Бата ГРУЛОВИЋ

Бизнисмени преузимају од политичара примат у угрожавању слободе медија. Све је више доказа који сведоче о великој подређености новинара, о инфериорности професије чак и у случајевима елементарних стандарда. Каже се да власник може да ради шта хоће, да је власникова реч последња, да су заповести власника, транспоноване преко уредника, пресудније и старије од професионалних норми - и да тако мора бити. Поставља се једно од круцијалних питања новинарске професије: Важи ли новинарски кодекс и за власнике медија? Информације нас засипају у таласима и са свих страна. Постоје медији који имају утицај на формирање јавног мнења у својим земљама, али и у ономе што се понекад еуфемистички назива "међународном заједницом". Међутим, њихова стварна моћ лежи у способности да стварају илузије, опсене, оптичке варке - као што се и филмска уметност базира на несавршености људског ока (слике које нам се приказују довољно брзо једна за другом доживећемо као континуирани низ). Тако је, на пример, много људи убеђено да се стварне политичке одлуке (и то оне које имају утицаја на судбину читаве планете!) доносе у светским политичким престоницама. То је слика коју медији стварају и пажљиво негују. У ствари, оно што заиста одређује савремене светске токове јесте проток капитала и понашање великих мултинационалних корпорација. Оне одлучују шта је добро а шта не - односно, шта ће донети профит. Један од најпознатијих светских теоретичара и аналитичара медија, Ноам Чомски у својој књизи "Медији, пропаганда и систем" тврди да новинске куће заправо не продају новине и њихова главна преокупација је "Оглашивач", а не читалац. У наставку он ту своју тврдњу допуњује и каже: "Елитне америчке новине продају свој производ оглашивачима, а њихов је производ читалачка публика". Кад то преведемо на мало разумљивији језик то значи да новине морају, пре свега, рефлектовати интерес продавача (власника новине) и потрошача (оглашивача). Просечни грађанин који чита те новине је само жртвено јагње. У свету, а и код нас, ствара се потпуно нови однос између новинара и власника медија, а посебно на релацији медиј - оглашивачи, који све чешће и све снажније утичу на уређивачку политику појединих медија. Сведоци смо све јачег утицаја капитала односно профита, док утицај политике и политичара на уређивачку политику слаби. Озбиљнија анализа стања у нашим медијима указаће на прилично алармантно стање. Трка за сензацијама, аферама, неозбиљно (лоше) истраживање, једнострано извештавање, пораст садржаја лаке и јефтине забаве, незамерање политичарима и власницима капитала. Такво стање је лош савезник новинарству па није чудо да можемо новинарство окарактерисати као тонућу професију. Медији јесу роба, али роба са веома израженом специфичном тежином. Та специфична тежина даје нам за право да професију бранимо у интересу развоја цивилног друштва и да морамо бранити улогу медија у процесу развоја демократије. Да парафразирам једног бх. политичара и да ускликнем: "Политичари држите прсте даље од медија!" Забога, медији нису фабрика доњег рубља. Француски теоретичар медија Пјер Сорлин тврди: "Власнику је профит важан, али новинари морају деловати према својим професионалним стандардима и њихов циљ није остваривање зараде, већ остваривање основног задатка медија као пса чувара принципа демократије. Новинари су у процепу: раде за плату, а производ зависи о тиражу, али они нису попут радника у фабрици (доњег рубља, а знамо како доње рубље може бити запрљано физиолошким садржајем онога чије је), јер њихов производ мора бити усклађен с етичким стандардима професије". И, заиста, новинар није дужан размишљати хоће ли његов прилог у неком медију повећати читаност, слушаност и гледаност, па тиме и остварити бољи профит, већ да ли је то у складу са стандардима новинарске професије и етичких начела. Чим новинар почне да размишља о томе колико ће се повећати профит, тада нестаје новинарство и почиње најгора комерцијализација. Шта каже теорија медија? Јаy Г. Блумлер је написао: "Не утичу само закони тржишта на новинаре, већ и политичари и други моћници који желе продати своје идеје", а Деннис МекКуаил додаје: "Постоји стални потенцијални конфликт између медија и оних који имају политичку и финансијску моћ". Власник је власник и има своја права. Власник је уложио (надајмо се) свој капитал, очекује профит и жели га што више и што брже. То је легитимно. Власник има право да одреди смернице уређивачке политике, односно да ли ће медиј у његовом власништву заступати либералну, ултра десно, ултра лево... И то је легитимно. Aли, када именује главног уредника и када се одреди уређивачка политика, има ли право мењати садржај? НЕ! Власници медија су изузетно утицајни и моћни људи. Називају их медијски магови, медијски тајкуни. Британски теоретичари Тунстал и Палмер дефинисали су појам "медијски маг" као: - ... особу која посједује и управља главним медијским компанијама, преузима ризик интерпретације и управља медијским бизнисом у личном или ексцентричном стилу. Рандолп Харст је био прави маг, затим Тед Тарнер, а данас је то, без сумње, Руперт Мурдок. Има још, мањих и већих, познатих и из сенке, медијских магова. Неки су постали изузетно успешни политичари, као што је то Силвио Берлускони, који је своју политичку моћ саградио на темељима медијског царства. Италија је била врло лоше оцењивана у свим анализама слободе медија управо због Берлусконија и чим је изгубио власт, рејтинг италијанског новинарства је порастао. Симптоматично је да нова власт премијера Продија уводи законе којима се враћа независност талијанске јавне радиотелевизије РAИ. Код нас најпознатији медијски маг је без сваке сумње власник компаније "Пинк" Жељко Митровић. Глобалне корпорације надиру. Свет је глобализован и границе не заустављају продор мултинационалних компанија. Корпоративно новинарство највећа је опасност слободи и плурализму медија. И ми смо саставни дио глобалних корпорација, што се почиње одражавати и на независност новинарства. Немачки ЊAЦ власник је београдске Политике, загребачког Јутарњег листа и још неких медија на простору бивше нам заједничке државе, али и медија у Европи. Недавна изјава првог човека ЊAЦ-а Боде Хомбаха да ће та компанија почети да се се меша у уређивачку политику медија у власништву ЊAЦ-а, довољно говори са каквом смо опасношћу суочени. Независно новинарство и независни медији, по свему судећи су покојни, ако су икада и постојали. ВAГAЊСКA ПЕЋИНA Вагањска пећина налази се на обронцима планине Виторог у близини Шипова. Прва истраживања у њој урађена су 1969. године, а завршена 1980, када је стручни тим, на челу са проф. др Раденком Лазаревићем, направио пројекат за њено туристичко уређење. Пројекат, међутим, још није реализован па пећина не може да прими туристе. ПAРТИЗAНСКA ЖЕЉЕЗНИЦA Током Другог свјетског рата, пруга Јајце - Шипово - Млиништа - Срнетица - Дрвар служила је искључиво за потребе НОВ Југославије. "Ћиро" је превозио партизане и њихове рањенике, народ, храну и ратни материјал. Партизанском жељезницом возио се Врховни штаб и Јосип Броз Тито.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.