Непознатим стазама до мира каквог више нема

Тако је говорио епископ Николај Велимировић о мјесту насељеном још од античних времена, полуострву на којем и дан-данас живе монаси, потпуно изоловано од остатка свијета, чувајући историју, а многи желе да кроче на свето тло. Та жеља се остварила једном стоматологу из Дервенте. Он се зове Вукашин Беатовић, а пут као Светој Гори и Хиландару се, како је испричао за "Глас", отворио сасвим случајно.

Рођен 1987. године у Сарајеву, али одрастао у Сокоцу који увијек носи у срцу, баш као и тамошњу цркву Романијску лазарицу у којој је крштен његов дјед, отац, он и његов син. Подижући поглед ка зиду на којем виси осликана црква каже да се сјећа свих бадњих и госпојинских вечери ту проведених и како се, заправо, на крају један Сокочанин скрасио у Дервенти.

- Стигао сам на позив пријатеља. Дошао на пробни рад 2017. године и остао. Породично остварио, добио сина, основао стоматолошку ординацију у јеку личних, озбиљних здравствених проблема - испричао је Беатовић који је, заправо, прво три године провео на студију права у Новом Саду па напустио јер није пронашао себе у том позиву те се опредијелио за медицину и дошао до тога да данас стоји иза модерне и савремено опремљене ординације у којој му се, наиме, указала прилика да испуни животну жељу - да види Хиландар.

- Имам пријатеља из Бањалуке који ради у фирми која продаје дентални материјал. Долази код мене и види да имам доста икона. Пита ме да ли идем у цркву и говори да има екипу која два-три пута годишње иде у Хиландар, на шта говорим да сљедећи пут позову и мене. Тако и би. Брзо сам кренуо на пут који сам дуго желио - рекао је Вукашин.

Мотиви

Два мотива су га водила - прво онај духовни, а други је историјски моменат.

- Повод мог одласка на Свету Гору првенствено је духовна жеђ, потреба за миром. Са друге стране, мислим да не бих био искрен када не бих рекао да сам у Хиландар отишао и због велике жеље да се сусретнем са историјом Немањића која ме одувијек интересовала. Тамошња архитектура стара више од 1.000 година ме фасцинирала, јер када сам студирао право знам како су Немањићи уређивали односе. Знао сам да је то живот у времену које за нас, са ове стране, више не постоји. То је отприлике онако како су и живјели прије неких 1.000 година и испоставило се да се стварно труде да живот сачувају и одржавају у духу тог времена које за нас више не постоји и које само тамо можемо пронаћи. У суштини, потпуни шок и једноставност и узајамно поштовање. Одишу смиреношћу, као ходајући седативи. Шире то нешто, а и тај мир понесеш са собом. Када смо се враћали у једном тренутку ми је било жао - прича овај несуђени правник.

Пребирући по сјећањима, каже, да је путовање до Свете Горе протекло у очекивању сусрета са временом у ком више не живимо.

- На пут сам кренуо са тројицом пријатеља из Бањалуке који имају сличан поглед на свијет. Ово је вријеме у ком је гнушање постало инцидент када се посматра колабирани морал који нас окружује у свим сферама живота. Као да смо се помирили са накарадним системом вриједности, живимо у окружењу у ком се прелако обећава будућност, а претешко проналази изгубљена нада, ово је свијет у ком се материјално намеће као суштинско. На Свету Гору сам отишао као на скровито добро, са жељом да нешто од тог добра понесем у себи, да се у свакодневни живот вратим макар мало бољи - не крије Вукашин.

Духовно узрастање

Један од пријатеља са којим је путовао на Хиландару има брата калуђера, радовао се сусрету са њим. Причао је о његовом духовном узрастању у манастиру.

- Очекивање њиховог сусрета и за мене је било драгоцјено. Посебан утисак свакако је оставило искрцавање са брода у Ивањицу, људи су плакали, неки су клечали и љубили земљу, а мој пријатељ је загрлио свог брата. Одатле креће пут до Хиландара, кривудав, тежак и пун очекивања. Доласком у манастир, осим првог утиска који изазива амбијент саткан од слојевите историје, далеко јачи печат оставља живот који се дешава и који је испуњен првенствено молитвом, послушањима, предавањима о духовним, али и историјским темама. У том посебном микрокосмосу сусрео сам се са међусобним уважавањем, стрпљењем, пажњом, истрајношћу, трпељивошћу, снисходљивошћу, дакле са свим оним људским особинама које се у свакодневној колотечини све мање препознају и виђају. С обзиром на околност да сам здравствени радник, одвели су ме до здравственог центра који је јако лијепо организован. Стоматолошка амбуланта у којој сам се обрео испуњава све услове за пружање здравствених услуга из стоматологије. Незахвално је причати о некаквим искуствима, али у сваком случају одатле ћу понијети успомене до краја живота - испричао је готово у једном даху Беатовић.

Иза њега је први одлазак на Свету гору, али, по свему судећи, не и посљедњи.

- И рекли су ми нешто тако да "само први пут идеш, а сваки сљедећи пут се враћаш". Вратићу се и водим, надам се, и сина. Волио бих да и он то све види - поручио је за крај нашег разговора Вукашин Беатовић.

Шеста брзина

Вукашин истиче да је у неком ранијем периоду настојао да животни садржај нађе у себи, у људима које воли и у Богу који је сведржитељ или заједнички именилац свих давања.

- Живот понекад поприми обрисе који нас суштински протресу. С обзиром на то да сам обичан човјек који је по природи слаб, реакције на све тектонске промјене, али и свакодневне проблеме, све чешће захтијевају више мудрости и мира, а тог капитала је чини ми се све мање. Несигурност, страхови, велика очекивања од људи, од живота, све су то слабости које су посљедица шесте брзине којом се крећемо, а која нас тако брутално удаљује од творца - а човјек без бога је као велика кућа без иког живог - казао је.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.