Некадашњи припадници ВРС откривају како је објава мира у БиХ дочекана на ратишту

Одласку делегација са ових простора на преговоре у Охајо претходило је НАТО бомбардовање Републике Српске, чиме се Алијанса отворено ставила на страну једне од зараћених страна у сукобу у БиХ, а усљед дјеловања далеко моћније војне силе дошло је до пуцања линија које су држале српске снаге. Вијест о прекиду ватре брзо се проширила међу војницима.

Као непосредни повод за тада најмасовнију војну акцију у Европи од Другог свјетског рата, САД, односно НАТО искористили су експлозију на тржници Маркале 28. августа 1995. Иако је било сумњи у долазну путању, свијет је прихватио оно што му је сервирано.

Срби су поново били кривци и требало их је казнити. Одмах. И тако је било. Једну од посљедњих августовских ноћи су обасјали пројектили. Операција је названа "Намјерна сила" и трајала је од 30. августа до 14. септембра.

Вијест о миру данашњег предсједника Борачке организације Републике Српске (БОРС) Радана Остојића дочекала је на лијечењу од тешког рањавања док се борио за, како каже, слободу, опстанак српског народа, Српску и у 22. години живота остао трајно тјелесно хендикепиран и РВИ са 100 одсто инвалидитета.

- Та вијест мени и саборцима донијела је у том тренутку помијешана осјећања. Осјећање среће, весеља и радости што је послије скоро четири године крвавог рата напокон закључен мир и што смо на свом ратном путу, путу голготе, страдања и жртве са којег су најбољи међу нама отишли у вјечност, у славу, у легенду, у царство небеско, ношени идејом косовског завјета васкрсли слободу и Републику Српску. Осјећање туге и бола због погинулих сабораца, невино побијених жена, дјеце и стараца и великог броја Срба, који су заувијек морали напустити своја вјековна огњишта. Осјећај незадовољства због одређеног броја мировних рјешења која су подразумијевала предају дијела српске територије која је у рату одбрањена заслугама српског борца, због чега су Срби доживјели нови егзодус, егзодус у миру, у којем су са собом носили и гробове својих предака - испричао је он за "Глас".

И након 30 година са поносом истиче да је неизмјерно срећан што је са оцем био актер најсудбоноснијих историјских тренутака за српски народ и што је жртвовао своју младост, дијелове тијела и своју крв.

- Тренутака у којима српски борац није гледао колика је сила испред њега, већ коју светињу брани. Та светиња се звала, сад се зове и вјечно ће се звати Република Српска - поручио је он.

Непосредно пред одлазак делегација на преговоре у Дејтон на ратишту је рањен Борислав Бојић. Ратни командант Четвртог батаљона 43. бригаде, а у годинама мира један од предсједника Борачке организације.

- У вријеме преговора у Дејтону био сам у болници, а вијести које су стигле примили смо у невјерици. Ипак, провијавало је да су преговори у току и да би информације могле да стигну око Аранђеловдана. Имајући у виду да је рат трајао четири године, то вријеме колико су трајали преговори је релативно брзо и прошло. Мало са невјерицом, мало са зебњом. Човјек у таквим тренуцима не вјерује никоме, збуњен је. С једне стране види да је на нас извршена страшна агресија неколико војски - Армија РБиХ, Хрватско вијеће одбране, хрватска војска, НАТО подршка. Моја јединица и ја само тада били у контранападу. Дошли смо у Нови Град који је био пао и онда смо тамо до граница српских мјеста ослободили ту општину. Ту сам тешко рањен. Ту је, поред мене, погинуо мој замјеник и пратилац. У том амбијенту и у болници сам дочекао вијест из Дејтона - рекао је за "Глас" Бојић.

Ратни командант Посебних јединица полиције у МУП-у Републике Српске Саво Цвијетиновић је новембра 1995, према свједочењу, био углавном на западном дијелу ратишта у зони одговорности Другог крајишког корпуса, с обзиром на то да је крај рата обиљежио пад западнокрајишних општина, од Гламоча, Грахова, Петровца, Кључа, Санског Моста.

- У току рата, од септембра 1994. до краја рата био сам командант Посебних јединица полиције у МУП-у Републике Српске. Углавном смо били тамо гдје је било најтеже, од Купреса, Грахова, у Бихаћу, Крупи... Један наш батаљон је у септембру 1995. остао окружен. Извлачили су се дуже од десет дана. Доста их је погинуло тада - рекао је Цвијетиновић.

Линија фронта се помјерала од Млиништа до Мањаче, с обзиром на то да су се до те мјере били повукли до краја рата.

- Када је стигла вијест о миру, радовали смо се. Једно вријеме је владала и невјерица да до краја рата уопште може и доћи. Очекивао се крај, наговјештавано је да ће бити заустављен, тако да је вијест о миру донијела велико олакшање, али и невјерицу да је стварно крај након свега што смо прошли током готово четири године - присјетио се он.

Посебно је болан био тај посљедњи период рата када је изгубљена готово читава зона одговорности Другог крајишког корпуса, а остаје и жал за Сарајевом.

- Крајина је, такође, прича за себе. Дрвар, Грахово, Гламоч па и Петровац су биле општине са готово 100 одсто српским становништвом и великом територијом изгубљеном у борбеним дејствима, али уз велику помоћ НАТО-а. Њиховим бомбардовањем наших простора, уништењем релејних система и система веза, дјеловањем њихових снага за брзе интервенције… У том војничком смислу су били надмоћни и нисмо имали шансе. Такав став међународне заједнице је оставио посебно разочарење и знак да од њих не можемо очекивати ништа добро - рекао је на крају Цвијетиновић, који је својевремено био на челу БОРС-а.

На одбрани сјеверозападних граница Српске у новембру 1995. године био је и Пантелија Ћургуз, касније такође први човјек Борачке организације.

- Командовао сам снагама одбране на том правцу непосредно пред Дејтон. Мировна конференција се десила сутрадан, након што смо остварили једну од најсудбоноснијих побједа у Одбрамбено-отаџбинском рату. С посебном пажњом смо пратили извјештаје из Дејтона. Са неким одредбама нисмо били задовољни у том тренутку, можда ни довољно реални у сагледавању, али је најважније било да се десио мир, да су престала разарања и погибије - рекао је за "Глас Српске" Ћургуз, наводећи да је постојање Републике Српске доказ да се све то исплатило.

Грешке

Радан Остојић је поручио да му је данас најжалије то што нам се историјске грешке опет понављају.

- Што је српски борац, без кога не би било ни слободе ни Републике Српске, у миру заборављен, а његов статусни и материјални положај није усклађен са његовим заслугама у рату. Што више нема слоге и јединства у српском народу. Што је много тога одбрањеног у рату у миру нестало. Што још нисмо дефинисали вриједности које су неспорне за сваког од нас и око којих се можемо сви окупити. Што борба за останак или долазак на власт увијек оправдава средства, без обзира на жртву. Наравно и данас највише жалим за онима који су своје животе уградили у темеље Републике Српске. Најбитнија вриједност коју је донио Дејтон је мир. За српски народ мир подразумијева слободу, а слободе нема без Српске. Данас за сваког Србина појединачно који живи у Републици Српској Република можда није све, али за српски народ у цјелини без Републике Српске све је ништа - нагласио је за крај разговора.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.