Небојша Радмановић: За годину и по безвизни режим

Потписивање Споразума о стабилизацији довешће, између осталог, до оспособљавања предузећа и кадрова из БиХ за тржишну утакмицу, до наступања наших компанија на европском тржишту и промоције БиХ у Европи. Млади ће бити у позицији да се упознају са многим европским вриједностима, а оствариће се дуго чекани безвизни режим, рекао је у интервјуу за "Глас Српске" члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Небојша Радмановић.

Он је оцијенио да ће придруживање Европској унији донијети и неке проблеме који ће се морати рјешавати у ходу.

- Морамо много учити као што су и они други који су се придруживали то чинили. Онај ко мисли да је потписивањем Споразума све завршено тај се преварио - нагласио је Радмановић.

Он је оцијенио да је добар дио органа БиХ задужених за реализацију привременог Споразума дијелом спреман да спроведе обавезе које доноси либерализацију робе на овом простору и који може да буде проблематичан за један дио производње уколико се добро не припреми.

Одговарајући на питање који ће од пет услова Савјета за имплементацију мира бити најтеже испунити како би високи представник отишао из БиХ, Радмановић је одговорио да ће то бити проблем Брчко.

 БиХ је потписала Споразум о стабилизацији и придруживању Европској унији. Шта овај Споразум значи за БиХ?

РAДМAНОВИЋ: Мислим да прво треба рећи: коначно смо потписали Споразум, из простог разлога јер су готово сви политичари и већина грађана то тражили и то је било обећање да ћемо урадити. Сматрам да смо били спремни да га потпишемо најмање пола године раније, али, ево, ипак се десило. То је добро за БиХ. Она након овога има свој смјер дјеловања, дакле, зна да ће бити дио Европске уније. С друге стране, мислим да је то врло важно и за ЕУ. Чини ми се да је ЕУ требало да ради много брже на обједињавању свих у такозваном западном Балкану и да све те земље постају што је могуће прије чланице ЕУ на одређен начин.

 Које су обавезе Предсједништва кад је у питању Споразум?

РAДМAНОВИЋ: Разни органи у БиХ имају много обавеза око реализације Споразума о стабилизацији и придруживању, али ту није приоритет Предсједништва БиХ. Сада су на потезу извршни органи власти у БиХ, дакле Савјет министара и његови органи, владе ентитета, а неким дијелом и владе кантона које имају значајне и велике обавезе око тога. Колико знам, ради се већ на томе озбиљно, с тим што ће се морати радити и убудуће још више.

То је ствар око које нам треба много посла у БиХ, много стручних учења, рада. То посебно наглашавам јер је то различито од онога што смо до сада радили, а то су била сукобљавања. Тако да сви схватају да то треба све испунити и да ћемо тако и радити.

 Уз Споразум о стабилизацији и придруживању потписан је и привремени споразум који ступа на снагу 1. јула. Шта он доноси?

РAДМAНОВИЋ: Чини ми се да је добар дио органа у БиХ, мислим на све извршне органе и ентитетске и друге који су задужени, дијелом спреман на реализацију привременог Споразума, који доноси либерализацију робе на овом нашем простору и који може да буде проблематичан за један дио производње у БиХ уколико се добро не припреми. Мислим да у наредном периоду треба оспособљавати све кадрове и све произвођаче па и трговце за овакву битку више него кукати како нам се то сада дешава. Имаћемо проблема, тако сви причају. Биће смањени порези и пропадаће нам нека предузећа. То је све тачно уколико не будемо спремни за једну тржишну утакмицу у БиХ за коју смо се опредијелили. Дакле, придруживање ЕУ носи и низ проблема које морамо у ходу рјешавати, морамо много учити као што су и они други који су се придруживали учили. Онај ко мисли да је потписивањем Споразума све завршено, тај се преварио.

 Шта је то што ће бити од користи?

РAДМAНОВИЋ: Наравно, то носи и одређене користи, од оспособљавања предузећа у цјелини, оспособљавање кадрова за једну тржишну утакмицу, до наступања наших компанија на европском тржишту, промоције БиХ у Европи. Затим, користи за младе који ће бити у позицији да се упознају са многим европским вриједностима, а до сада то нису могли. Корист је од тога што ће поред робе, бити слободан проток и људи, дакле остваривање дуго чеканог безвизног режима итд. Према органима БиХ укупно се поставља сада нови однос. Кад кажем укупно, мислим и на оне међународне органе у БиХ, прије свега, на канцеларију високог представника, за које је крајње вријеме да почне лагано да одумире.

 Значи ли потписивање Споразума да сада ОХР треба да оде из БиХ?

РAДМAНОВИЋ: Одавно говорим о томе да у БиХ морамо да дођемо до потпуног суверенитета, а то значи да они који су добили гласове грађана на изборима могу самостално да одлучују без представника међународне заједнице, који нам наређују и који су органи изнад тога, прије свега, мислим на канцеларију високог представника. Сад након потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању створени су услови да она крене у лагани период гашења. Природно не зависи то само од нас у БиХ, него од оних који су формирали ОХР, од Савјета за примјену мира, који доноси одлуку о томе. Aли ево напомена за све читаоце, главни услов у гашењу ОХР-а, а то је потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, је завршен. Потребна је још процјена политичке ситуације, за коју ја сматрам да је повољна, да бисмо могли да приступимо гашењу ОХР-а. Има још неколико циљева које треба испунити од којих је најважније рјешавање питања Брчког који бисмо исто, по мом мишљењу, требали да ријешимо у току ове године и онда су створени сви услови да Канцеларија високог представника прерасте у канцеларију високог представника Европске уније која има сасвим друге надлежности.

 Треба ли нешто сада да се промијени и у понашању политичара из Федерације БиХ?

РAДМAНОВИЋ: У БиХ стално имамо примједбе једних на друге. Потребна су мијењања свих у цјелини и без потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању, а сад посебно. Чини ми се да се у свијести оних који руководе Републиком Српском већ неколико година нешто промијенило и због тога је оправдано питање треба ли у Федерацији БиХ нешто мијењати. Дакле, Федерација је дио БиХ која је као ентитет потпуно неуређена у односу на Републику Српску. Сви носиоци најодговорнијих функција у Федерацији су у претходних 12 година, послије потписивања Дејтонског споразума, стално говорили да треба нешто промијенити, односно укинути Републику Српску, а да читаво то вријеме нису водили рачуна о сопственом дворишту. Тако смо сада у ситуацији да Српска, овако организовано са квалитетним вођством и руководством, прави крупне кораке напријед, а да Федерација, једноставно види да потпуно заостаје. Федерација ће се прво морати позабавити својим унутрашњим уређењем и јасним концептом економског развоја који је у надлежности ентитета у потпуности. У Федерацији ће морати да се схвати да успјех БиХ јесте успјех ентитета сваког појединачно и да се престану нападати други док се своје не ријеши. И то јесте суштинска разлика између РС и Федерације. Док је у Републици Српској то схваћено, у Федерацији није, јер је годинама било профитабилније нападати други ентитет. Мислим да ће то почети да се мијења. Има неких размишљања и о промјенама Устава Федерације, а самим тим и неком другом напретку. Природно, биће потребно ријешити не само у Федерацији, него укупно, статус Хрвата као конститутивног народа који је у разним елементима сада потцијењен.

 У ком правцу се то треба ријешити?

РAДМAНОВИЋ: То је, прије свега, питање да ли конститутивност народа функционише у Федерацији. Мислим да конститутивност народа у РС функционише. Ту има безброј примјера којима се то може доказати. Међутим, кад је Федерација у питању, постоји могућност за стално прегласавање једног од конститутивног народа, што није добро и што само дугорочно ствара проблеме, не само у Федерацији, него и у читавој БиХ. БиХ се по мом виђењу може развијати само као заједница равноправних конститутивних народа са свим правима за остале и као заједница два ентитета. У том смислу се може разговарати о некој перспективи и бржем развоју, без сукобљавања. Све остало док неко оспорава један народ, друга два народа или два народа један народ имамо проблеме и не можемо размишљати о укупном развоју. Надам се да ће то сада након потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању престајати и да сад имамо сасвим друге јасно прописане задатке и не можемо да се расправљамо сада.

 Очекујете ли проблеме у спровођењу овог Споразума? Недавно сте рекли да се морају спријечити евентуални политички отпори који постоје, на које мислите отпоре и од кога?

РAДМAНОВИЋ: Они који оспоравају права других у БиХ, а таквих има много, који мисле да њихов народ има ексклузивно право, они који оптужују сусједе, у суштини су против БиХ у ЕУ.

Свима је јасно да је основни услов прикључења ЕУ добри односи са сусједима. Aко ће неко из Сарајева стално нападати Србију онда је јасно да он није за Европску унију. Без обзира на прошлост коју различито тумачимо морамо направити добре односе са свим сусједима и мислим да је то могуће. Сматрам чак да имамо пружену руку од сусједа, некада незадовољни једни или други, али је имамо, и обавеза је свих нас да радимо на томе. Тако би се и показало ко у суштини у БиХ има нешто против тога да будемо дио Европске уније, а ко нема.

 Споразум је шанса, али не и гаранција да ће БиХ постати држава чланица ЕУ?

РAДМAНОВИЋ: Потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању није гаранција да ћемо постати чланица ЕУ. Истина, све земље које су до сада потписале Споразум о стабилизацији и придруживању постале су чланице Европске уније. Дакле има сусједа који су потписали, међутим, још нису дошли до тога, али напредују, или су бар до сада напредовали брже него БиХ. Лично мислим да је то једна степеница послије које се не можемо враћати назад, само можемо ићи напријед. Поставља се питање како ћемо то искористити. Мислим да ту треба парафразирати оне који су већ напредовали и то оне који су најбрже напредовали, а то су Словенци. Они кажу: ми смо схватили да на том путу треба много учити. Били смо увијек добри ђаци и сад смо брзо учили. Тачно је да су они, да тако кажем, прије рока, брже него остале земље, дошли до сталног чланства. Aко ми то схватимо онда ћемо ићи напријед. Aко не схватимо, можемо то отезати на разне начине и да никада и не постанемо чланица. Надам се да је бар већина схватила да треба много учити и радити, да ћемо ускоро бити у једном бољем друштву, развијенијем, што је интерес свих у БиХ.

 Када би БиХ, према Вашој процјени, могла да буде примљена у ЕУ?

РAДМAНОВИЋ: Сад имамо тај прелазни период остваривања Споразума који треба да траје до 2013-2014. године. Зависно од тога колико ћемо брзо реализовати неке ствари из Споразума и наше оспособљености јесте апликација за кандидатски статус, за који мислим да можемо да урадимо за годину и по, двије. Онда је неко реално вријеме када можемо да постанемо чланица 2014. година. То говорим о ономе што ми треба да урадимо и на томе се треба првенствено задржати.

 Грађанима велики проблем представља визни режим. Је ли на помолу рјешење тог питања?

 РAДМAНОВИЋ: Треба очекивати за годину и по дана да имамо потпуно безвизни режим. Неки су скептици па кажу да то неће бити до 2011. године. Мислим да имамо услове да испунимо све из "Мапе пута" за годину дана и да за још пола године коначно ријешимо све преговоре да грађанима буде омогућено да се крећу по Европи. На крају, то је везано за питање протока робе, не може роба путовати, а да људи не путују, али и све друге услове из Споразума. То је онај дио који ми треба да урадимо. Како ће се глобално кретати ствари и да ли ће то бити тако реализовано то је друго питање.

 Како коментаришете ирско "не" европском уставу и какве би посљедице то могло да има по Европску унију?

РAДМAНОВИЋ: Тешко је из перспективе земље која жели да потпише Споразум о стабилизацији, која није кандидат за Европску унију давати оцјене о сталној чланици Европске уније и о ЕУ у цјелини. Логично је да сви имамо неко мишљење о томе. Није први пут Европској унији да се сусреће са одређеним проблемима. Она их је и раније више или мање успјешно рјешавала и надам се да ће и ово питање ријешити, а оно јесте проблем. Читаоце треба подсјетити да се од Устава Европске уније одустало због тога што неке земље на референдуму нису то усвојиле. Да ли ће се сада одустајати од уговора или ће се нешто мијењати то не знам, али мислим да постоје начини да Европа пуна моћних, развијених земаља, људи који треба да разумију глобалну политику, може наћи рјешење. У сваком случају, није једноставно за Европску унију што је њихова стална чланица рекла не Уговору који би требао да буде темељ будућег развоја Европске уније. Важно је, по мом мишљењу, што то није урадила нека од новопримљених чланица. Важно је за нас и мислим да процес проширења ЕУ на земље западног Балкана не треба зауставити због тога што је Ирска рекла не, а да ће Европа наћи рјешење за то.

 Који ће од пет услова Савјета за имплементацију мира које треба испунити како би високи представник отишао из БиХ бити најтеже спровести?

РAДМAНОВИЋ: Брчко! Један од тих пет услова јесте рјешење питања Брчко дистрикта који је у овом моменту ван уставно-правног положаја БиХ, у коме се ради и дјелује на основу арбитражне одлуке и моћи супервизора. Мора престати арбитража око Брчког, мора тиме престати дјеловање супервизора, а да бисмо све то урадили, морамо се договорити у БиХ шта је Брчко. У овом моменту Брчко је дистрикт и тамо се најбоље живи због специфичних околности и односа који су направљени, али оно мора остати дио БиХ. Сада има више приједлога око тога. Не постоји сагласност у овом моменту како то ријешити, али постоји сагласност и мислим да је то врло важно, да то треба ријешити. Не говорећи о детаљима разних приједлога или онога свега што сам чуо о томе, мислим да се у БиХ мора договорити око Брчког. Они који практично треба да управљају Брчко дистриктом јесу ентитети, као што је и сада ријешено. Мислим да није потребно и није могуће у овом моменту мијењати Устав дејтонске БиХ јер би то изазвало разне проблеме. Брчко је могуће још у току ове године ријешити договором два ентитета у БиХ.

 Комисија за државну имовину није прихватила ниједан од четири понуђена приједлога нацрта закона о државној имовини. До чега може да доведе такво стање, може ли бити наметнут овај закон од стране високог представника и како доћи до рјешења?

РAДМAНОВИЋ: Док је ту високи представник може свашта, али мислим да није вријеме више да он намеће тако нешто. Сада је ријешено да је имовина ентитетска ствар. Оправдано је да се разговара о имовини на нивоу БиХ и не треба бити нервозан уколико се на једној, двије или четири сесије не постигне договор. Многе развијеније земље које имају дуго година развијене демократске односе договарају се око кључних ствари више година и томе нико посебну пажњу не посвећује. У БиХ кад први договор око неке реформе или назовиреформе пропадне, онда се сви успаниче. Мислим да стручњаци треба да раде око тога стрпљиво, да договарају корак по корак и да та питања могу да се ријеше. Они који су нервозни и мисле да по њиховој жељи и вољи све преко ноћи треба да се ријеши нису у праву и то није могуће у БиХ.

 Савјет министара усвојио је план рада пописа државне имовине ван БиХ. Колико има такве имовине, која је њена вриједност?

РAДМAНОВИЋ: Не знам тачно колико има имовине, али из питања се види да ни Савјет министара не зна, јер никада није у цјелини инвентарисано то на једном мјесту. Постоји попис који имају ентитети, постоје пописи који су коришћени у вријеме разговора о сукцесији и мислим да то све треба користити да бисмо на једном мјесту имали све сабрано без обзира на то коме припада. Наравно, не може се занемарити разговор о сукцесији бивше Југославије у коме су неке ствари прецизно речене како се рјешавају. То намјерно напомињем, јер се у БиХ појављују стално они који су или неуки или хоће да праве проблеме и онда настоје да то рјешавају на други начин, па узимају себи за право да кажу да је нешто државно или ентитеско, а у ствари је то сукцесијом ријешено као имовина предузећа или размјена те имовине која је могућа.

 У БиХ је много проблема око тога?

РAДМAНОВИЋ: Јесте. Ево један примјер. Са Хрватском се разговарало више пута о тој имовини. Процјене показују да хрватске имовине у БиХ има отприлике 500 милиона марака вриједности, а да босанскохерцеговачке имовине у Хрватској има око милијарду и по. То питање, без обзира на то што се покретало од нивоа радних група, Савјета министара па до међудржавног вијећа БиХ и Хрватске, није никада ријешено и рекао бих да се слабо и помјерило. Дакле, таквих примјера има и са другим државама и мислим да је исправан потез да се попише, да се тачно зна и да се након тога могу утврдити правци како то рјешавати. Припадам онима који мисле да је несврсисходно да нешто стоји у ладицама и да годинама чекамо кад ћемо то ријешити и само стварамо или мултиплицирамо проблеме. Све то треба да буде на столу, да рјешавамо полако, стрпљиво и онда ћемо ићи напријед.

 Шта значи за БиХ да се та имовина врати?

РAДМAНОВИЋ: Прво, чисте рачуне, што мислим да је у животу сваког човјека важно, а посебно државне заједнице. Друго, боље односе са сусједима, јер кад су чисти рачуни, онда је дуга љубав, каже стари свијет, а за то се одмах везују добросусједски односи који су услов за пут према Европској унији. Природно, има оних у Европи који имају још неке нерашчишћене рачуне, а сталне су чланице, али нема оних који држе то у ладицама и не рјешавају. На простору бивше Југославије још има много тога што није рашчишћено, чини ми се да споро сви заједно радимо на томе, а да неки намјерно неће да рјешавају нека питања, али не бих сад улазио у оцјену зашто је то тако.

Ево, примјера ради, Република Хрватска има неријешено питање граница са свим сусједима, осим са Мађарском, а врло брзо напредује према Европској унији. Урадила је огроман број реформи, стасала као држава и изгледа ми неразумљиво да та питања уопштене не рјешава. Намјерно не улазим у питање зашто они то не рјешавају, али тачно је да имају проблема границе са Србијом, Словенијом, БиХ и Црном Гором.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.