НАТО на линији између стабилности и несигурности

БРИСЕЛ - Западни безбједносни поредак улази у фазу у којој се први пут након хладног рата отворено преиспитује расподјела улога унутар НАТО-а. Све јаснији сигнали из Вашингтона указују да САД више не желе да носе главни терет европске безбједности у досадашњем обиму, већ да покрену дубоку трансформацију Алијансе и нову расподјелу одговорности између америчких и европских савезника.

У војно-финансијском смислу САД тренутно издвајају више од 800 милијарди долара годишње за одбрану, што је више од укупне војне потрошње већине европских чланица НАТО комбиновано. Та неравнотежа постаје једна од кључних тачака притиска унутар америчких стратешких кругова.

Према ријечима војног аналитичара Сретена Егерића, Алијанса улази у најдубљу трансформацију од пада Берлинског зида. Уколико се амерички планови реализују, Европа би први пут након више од седам деценија преузела примарну одговорност за сопствену безбједност.

Концепт "НАТО 3.0" 

Он истиче да концепт "НАТО 3.0" не представља само институционалну реформу, већ постепено редефинисање читавог западног безбједносног система и одмак од модела америчког протектората над Европом, па посредно и над Балканом. У том оквиру, питања стабилности БиХ и Косова све више би се селила у домен европских престоница, прије свега Берлина, Париза и Брисела.

Егерић додаје да је ријеч о процесу који се не може посматрати изоловано, јер је повезан са ширим америчким стратешким заокретом ка Индо-Пацифику и дугорочним надметањем са Кином. Тај помак већ је видљив кроз безбједносне формате као што су АУКУС и КВАД, али и кроз све израженији приоритет Пацифика у војном планирању Вашингтона.

Амерички министар одбране Пит Хегсет поручио је да Европа мора преузети водећу улогу у одбрани сопственог континента и да се НАТО мора трансформисати у "НАТО 3.0", који подразумијева повратак класичној функцији одвраћања.

Он је најавио да ће Пентагон у наредних шест мјесеци преиспитати распоред америчких трупа у Европи, што се у европским престоницама тумачи као сигнал постепеног редефинисања војног присуства и помјерања стратешког фокуса ка региону Индо-Пацифика.

У Вашингтону се све отвореније наглашава да САД више не могу истовремено носити главни терет европске безбједности и припреме за глобално надметање у Азији, због чега се тежиште стратегије постепено помјера ка Пацифику.

Заокрет

Овај заокрет надовезује се и на дугогодишње ставове предсједника Доналда Трампа о већем учешћу европских савезника у одбрани. Упркос томе, опстанак Алијансе се не доводи у питање, али се мијења њена унутрашња подјела улога. Европа преузима конвенционалну одбрану, док САД задржавају нуклеарни и стратешки штит.

Идеју "НАТО 3.0" представио је замјеник америчког министра одбране Елбриџ Колби, наглашавајући да постоје три фазе развоја Алијансе: "НАТО 1.0" у хладном рату усмјерен на одвраћање СССР-а, "НАТО 2.0" након 1990-их обиљежен ширењем и интервенцијама ван Европе, и "НАТО 3.0" као повратак на колективну територијалну одбрану.

Амерички стратези годинама упозоравају да се тежиште глобалне конкуренције помјера из Европе у Индо-Пацифик гдје се Кина све више позиционира као главни дугорочни ривал.

Хегсет је истакао да ће Сједињене Америчке Државе до 2027. године у одбрану уложити око 1,5 билиона долара, што је описао као изградњу арсенала слободе и очување глобалне војне надмоћи.

Да европске државе већ прилагођавају своје позиције показују и изјаве њемачког министра спољних послова Јохана Вадефула, који је поручио да ће Њемачка и Пољска у случају кризе постати кључна логистичка чворишта НАТО-а. У ширем оквиру све се више обликује европска безбједносна осовина у којој би Њемачка и Пољска, уз Француску и Велику Британију, преузеле значајно већу одговорност за одбрану континента.

Ипак, упркос расту војних издвајања, аналитичари упозоравају да европски капацитети и даље не прате политичке амбиције, јер постоји структурни јаз у авијацији, тешком наоружању и индустријској производњи.

Европа истовремено признаје да недостају бројни капацитети које САД планирају да повуку из глобалног распореда, укључујући и смањење броја стратешких бомбардера за око 30 одсто.

Војни стручњаци додатно указују на ограничења у области стратешког транспорта, заједничке команде и интегрисане одбрамбене индустрије у односу на САД.

НАТО је поставио циљ да чланице до 2035. године издвајају пет одсто БДП-а за одбрану, али већина држава и даље значајно заостаје. Генерални секретар Марк Руте упозорава да поједине чланице нису достигле ни минимални праг од два одсто.

Међу државама које заостају посебно се истичу Шпанија и Велика Британија, док Мађарска и Словенија имају фискална ограничења, а Чешка дио издатака везује за инфраструктуру.

Током хладног рата од 1947. до 1991. године највећи дио западних безбједносних трошкова сносиле су Сједињене Америчке Државе, док је европски дио НАТО-а функционисао под америчким војним и финансијским кишобраном. Према процјенама, укупна америчка војна потрошња у том периоду износила је између 10 и 15 билиона долара. Европа је била простор одбране, док су САД биле главни носилац глобалне пројекције силе и одвраћања.

Егерић сматра да промјена односа унутар НАТО-а не значи само редистрибуцију трошкова, већ дубљи историјски преокрет у начину на који Запад дефинише безбједност. Уколико се, како каже, актуелни трендови наставе, Европа више неће бити заштићени простор америчке стратегије, већ центар одговорности у систему глобалног надметања у којем се истовремено редефинишу односи са Русијом, Кином и унутрашња кохезија самог Запада.

То, према мишљењу Егерића, практично означава крај постхладноратовске архитектуре безбједности и улазак у фазу у којој НАТО више није само савез гарантоване заштите, већ систем у којем се безбједносни терет, ризик и политичке посљедице први пут у потпуности дијеле између обје стране Атлантика. У том расплету НАТО престаје да буде гарант стабилности и постаје механизам расподјеле глобалне несигурности између савезника.

Финци и нуклеарно оружје

Фински посланици су већином од 125 према 61 гласу укинули дугогодишњу забрану нуклеарног оружја, што представља велики заокрет у безбједносној политици земље и даљу интеграцију у НАТО. Мјера омогућава Финској да у оквиру савезничке одбране прими, транспортује и омогући кретање нуклеарног оружја на својој територији, чиме се укида деценијама старо правно ограничење. Промјена нуклеарне политике долази у тренутку када Хелсинки разматра ближу сарадњу са француским планом ширег европског нуклеарног одвраћања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.