УГЉЕВИК је мало мјесто у којем се губи равна Семберија и постепено почињу назирати обронци планине Мајевице. До осамдесетих година прошлог вијека центар општине био је у Старом Угљевику, у чијој близини се налазио јамски Рудник мрког угља, руди по којој је ово мјесто и добило име.
Када се седамдесетих година дошло на идеју да се угљевички угаљ почне користити за производњу струје, односно да се гради термоелектрана, на мјесту данашњег Угљевика била је равна пољана кроз коју је текла рјечица Јања. Како се градила електрана постепено се градио и данашњи Угљевик. Пошто се рудник морао проширити за потребе термоелектране, већина сеоских домаћинстава, који су исељени и исплаћени, ново породично гнијездо свили су у Новом Угљевику.
Бољи познаваоци историјата Угљевика тврде да је пројекат изградње овог мјеста у то вријеме проглашен као други по квалитету у тадашњој СФР Југославији. Само три километра од оџака термоелектране изграђен је нов и лијеп градић који сваком ко би први пут дошао или само прошао кроз њега остајао у сјећању као урбанистички лијепо и питомо мјесто.
Aли, та љепота не потраја дуго, јер је дошао рат. Знамо да то сваког асоцира на борбе и сва ратна дешавања, али угљевички урбанизам нису нарушиле гранате ни меци - можда би се лакше опоравио. Урбанистичку љепоту Угљевика нарушили су они што су га "бранили" послије рата.
Како су се власти и коалиције смјењивале, Угљевик је све више освајала нелегална градња и "киоск" привреда. Град није доживио ни честито пунољетство, а већ су га оскрнавили "они изнутра". Прво би почињала подобна "браћа", а затим би тај хаос користили и обични смртници.
Најгоре је што не постоји ауторитет, који ће ову појаву пресјећи. Она је честа тема скупштинских расправа. Нарочито је интересантна расправа за скупштинском говорницом људи који су директно учествовали у оваквој "изградњи" Угљевика. У тој свађи се мање негира кривица и све чешће расправља ко је више учествовао у њој.