Може ли слово Дејтона надживјети вријеме

БАЊАЛУКА, БЕОГРАД - Дејтонски мировни споразум, а нарочито његов Анекс четири, који је уједно и Устав БиХ, претрпјели су бројне ударе који су имали за циљ озбиљну ревизију тог међународног акта. Настојања да се то деси не јењавају ни данас, 30 година касније, а упућени за "Глас" истичу да је крајњи циљ централизација БиХ - оно што није пошло за руком тада муслиманској страни у самом Дејтону.

Правник Огњен Тадић подвлачи да ревизија Дејтонског мировног споразума и напади на њега трају од самог тренутка његовог потписивања.

- Рекао бих да су почели и прије него што је настао. Још у вријеме закључења принципа у Женеви и Њујорку, који су темељ споразума, Алија Изетбеговић је говорио да се ради о нечему што за њега нема трајни значај, него само привремени, који ће престати када се Бошњаци наметну Србима као доминантни. Све надлежности које БиХ врши накнадним одлукама домаћих органа или противправним налозима високих представника представљају ревизије споразума. Ми заправо против наше воље већ живимо противправни "Дејтон два" - истакао је Тадић за "Глас".

На питање ко и под којим околностима може да га промијени, одговара контрапитањем - шта заправо значи промијенити основни текст споразума? - Шта да се уклони из тог текста, а шта да се дода? Која год одредба да се промијени долази до кардиналних промјена. Или нема БиХ или нема ентитета или нема мира. То су основне одредбе тог текста. Шта су алтернативе? Трећи ентитет или разлаз или унитарна БиХ и укидање ентитета или подјела БиХ између Србије и Хрватске? Па зар то нису биле опције и 1995. године, усљед чијих је немогућности и настао Дејтонски мировни споразум? Да ли је данас нека од страна ближа реализацији својих ратних циљева - рекао је Тадић.

Република Српска, подвукао је, нема проблем са Дејтонским мировним споразумом.

- Али уколико политичко Сарајево уопште жели да БиХ опстане у сљедећих тридесет година, онда сви они који то желе треба да престану да руше споразум и треба да почну да га поштују у његовом изворном облику. Досадашња политика изградње мржње према Дејтонском мировном споразуму, а што је политичко Сарајево радило из најсебичнијих интереса, Бошњацима је донијела само огромну фрустрацију због које је њихов циљ о унитарној БиХ у реалности направио могућност да БиХ престане да постоји - поручио је Тадић коме су ове године изашле двије књиге - "Дејтонско право" и "Дејтонска политика".

О дејтонским преговорима и ономе што се дешавало у пракси годинама прича и професор права и један од чланова делегације Републике Српске на преговорима у америчкој држави Охајо, у градићу Дејтону Радомир Лукић. У једном од разговора за "Глас Српске" присјетио се како су били, тог новембра 1995, смјештени у собама чланова породица војника и старјешина који су радили у америчкој војној бази те да су делегације дијелиле заједничко двориште, али да се због обавеза нису нешто ни виђали, а ни причали.

У моменту када је до њих стигла вијест да је договорен мировни споразум, били су у соби код Момчила Крајишника. Тада нису знали шта све пише у анексима, јер нису учествовали у свим разговорима, а посебно су се питали каква је судбина Брчког и дијелова Сарајева у односу на оно што су имали пред собом дан или два прије. До промјена је дошло и тада, али и у годинама које су услиједиле.

- Дејтон је донио мир, који вриједи славити, који нема алтернативу, али је и Србима донио висок степен аутономије. Нама је Дејтон донио федералну јединицу у БиХ, са елементима конфедерализма, са високим степеном аутономије и ентитетским и националним ветом - рекао је Лукић поводом навршавања 30 година од његовог потписивања.

Стални су, каже, покушаји ревизије с циљем централизације и унитаризације БиХ.

- На том плану је нешто и учињено, али не толико да се елиминишу Српска и њен политички капацитет. У Уставу БиХ пише да је то демократска земља, да постоје владавина права и слободни избори, али све то су кршили високи представници - смјењујући и одузимајући права стотинама људи - без суда и судског поступка, а посљедњи је случај предсједника Милорада Додика, са тенденцијом да он потпуно буде елиминисан из политичког живота - рекао је Лукић.

Тај споразум је, за правника и дипломату Живадина Јовановића, резултат услова и времена у којем је договорен.

- Не може се ни за један, а посебно за један такав споразум којим је решаван балкански чвор рећи да је идеалан. Он је резултат ситуације и ондашњих реалности, а треба увек имати на уму да је то време униполарног светског поретка у којем победници хладног рата нису имали обзира ни морала, већ су се руководили својом моћи. То што је постигнуто за српски народ у БиХ, што је формирана Српска, је највише што се могло постићи у том моменту уз равноправност два ентитета и три конститутивна народа. Консензус је у тој причи крунски - рекао је Јовановић за "Глас".

Он је, наиме, током своје богате каријере, годину прије потписивања Дејтона постао помоћник савезног министра за иностране послове СР Југославије те је радио са Владиславом Јовановићем и Миланом Милутиновићем који је био један од главних преговарача у мировним преговорима у Дејтону.

Јовановић је, такође, изјавио да је било покушаја да се одмах послије Дејтона неке одлуке тумаче екстензивно и врши њихова исправка, ако не може пером и на папиру, онда у пракси.

- Главна одлика тога је била одузимање изворних надлежности Републике Српске и поновна централизација у духу унитаризације под притиском спољних фактора. На том путу руинирања и ревизије споразума кључна степеница су такозвани бонски принципи, усвојени на конференцији Савета за примену мира 1997. у Бону. Они су покушај да се игром конструктивних нејасноћа изврши ревизија међународно признатог споразума који су, на крају, прихватиле Уједињене нације. На тој адреси је и оригинал споразума. То је њихов документ, а оно што је похрањено у архивама УН представља изворни документ и, на захтев, је доступан свима - категоричан је Јовановић.

Њемачка сујета

Живадин Јовановић каже да је у историји БиХ 1997. такође веома значајна.

- Дејтонским споразумом и процесом посебно није била задовољна Немачка. Њен представник Волфганф Ишингер је говорио да их нико ништа није ни питао нити се са њима консултовао у Дејтону и да су били само посматрачи онога што раде САД. То незадовољство је ишло доста далеко те су Немци отворено говорили како су у тим преговорима били потцењени. Са таквим осећањима су крајем 1997. добили право да буде домаћин Савету за примену мира и ту се види тежња те земље да оно што су пропустили у Дејтону надоместе бонским принципима. Направили су најопсежнији документ и ни са једног од састанака Савета за примену мира није изашао толико дуг и детаљан документ као онај из Бона. Треба подсетити да тадашња југословенска делегација није учествовала у раду те конференције, већ ју је напустила незадовољна оним што Кинкел и његови сарадници мисле, а посебно чињеницом да Немачка покушава да у причу убаци и Косово - истакао је Јовановић, подсјећајући да је управо тај, како каже, њемачки фактор имао најдуже високе представнике у БиХ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.