Мјештани Ратковића код Сребренице и ове године окупил

Начелник Сребренице Aбдурахман Малкић питао ме шта ћу ја у Ратковићима, кад се тамо неће нико вратити, "јер у том селу само међеди могу да живе", цитирао Драгослав Нешковић првог човјека ове подрињске општине

СРЕБРЕНИЦA - Више од педесет предратних мјештана Ратковића окупило се протеклог викенда у овом сребреничком селу, у којем од 21. јуна 1992. године ниједна кућа нема крова, нити у њему има живе душе. Из разних крајева Српске, Србије и Македоније довела их је чежња за завичајем, али и вапај за земаљском правдом која, вјерују, мора да дође. - Све ми је овдје тужно и непознато - заплакала је Миланка, најмлађа од пет кћерки Милована Павловића, којег су муслиманске снаге из Сребренице, прије петнаест година, убиле на кућном прагу. - Ничега нема у селу у којем сам се родила и све питам браћу и сестре - је ли ово наше? Тамо гдје су биле наше куће изникло је дрвеће са огромним крошњама, а сеоске стазе зарасле су у коров - дрхтавим гласом прича потресена Миланка која је, први пут послије трагичног 21. јуна 1992. године, дошла у Ратковиће да запали свијеће родитељима и рођацима. У село је, међу првима, стигао Миланкин брат Петко, адвокат из Зворника, који се са породицом зауставио код липе, у непосредној близини спомен-обиљежја погинулим житељима Ратковића. На том мјесту, послије рата, редовно се окупљају Ратковићани, који у својим душама носе двије туге - прву, за убијеном дјецом, родитељима, браћом и сестрама и другу, зато што још нико није одговарао за злочине почињене над цивилима у овом селу, које је прије 15 година избрисано са географске карте. Погнуте главе почиње причу о свом завичају - о мјесној заједници Ратковићи и њеном српском дијелу, који је некада обухватао једанаест заселака. - У сваком засеоку живјело је од осам до десет домаћинстава, са по четири до шест чланова. У Познановићима, другом дијелу мјесне заједнице, живјели су Бошњаци. Када су муслиманске снаге, под командом Насера Орића и његових ратних сарадника - прије свих садашњег начелника Сребренице Aбдурахмана Малкића и његовог рођака Џевада - удружене са јединицама Зулфе Турсуновића и Хакије Мехољића, напале Ратковиће, опљачкале су и до темеља попалиле све српске куће, свирепо убивши 23 цивила - подсјећа Петко, истичући да се на ово подручје, ни петнаест година касније, није вратила ниједна српска душа. За злочине, почињене у овом селу, нажалост, још нико није одговарао. - Тврдим да су надлежни истражни органи поднијели већи број кривичних пријава, поткријепљених недвосмисленим доказима - како материјалним, тако и изјава преживјелих свједока - о томе шта се 21. јуна 1992. године дешавало у Ратковићима. Још нико, нажалост, није званично процесуиран, нити је ико одговарао за зла која су почињена мјештанима овог села, којег више нема - сузних очију је рекао Петко Павловић. Додао је да су Ратковићани матичној општини до сада поднијели безброј захтјева за обнову кућа и пута, али да се - без обзира на то - на овом подручју не може видјети ниједан нови кров. Он тврди да од Ратковића, у полупречнику од десет километара, није обновљена ниједна српска кућа и да се на тај простор није вратила ниједна породица. Предратних мјештана овог села има посвуда, али, најмање на подручју Сребренице, иако су претходних година, а посебно уназад неколико мјесеци, често долазили, надајући се да ће добити донације и обновити своја разорена огњишта. Окупљање ових људи, прогнаних прије деценију и по, нису пратили пјесма и весеље. Истакли су да је овдје пјесма давно утихнула и да су, прије 15 година, чак и птице нестале са овог простора. Нека чудна, сабласна, тишина увукла се у ова брда, са којих поглед пуца све до Дрине... Томислав Живановић истиче да је у Ратковићима нестало и у коров зарасло све благо што је цијели живот, себи за старост, а дјеци за будућност, стварао. - Живот сам оставио у Ратковићима, стварајући услове за нормалан живот у старости. Остао сам без ичега тог несрећног 21. јуна 1992. године, када сам једва живу главу спасио. Сада немам ништа, али немам ни снаге да све почнем изнова - изјадао се шездесетогодишњи Томислав, који са супругом Даринком, без икаквих примања, још увијек живи у туђој кући. Огорчен је и Драгослав Нешковић, који је до рата живио у засеоку Дворишта. - Када сам се, послије безброј поднесених захтјева општинским службама, обратио начелнику Сребренице Aбдурахману Малкићу, питао ме шта ћу ја у Ратковићима кад се тамо неће нико вратити, "јер у том селу само међеди могу да живе" - цитирао је Драгослав актуелног првог човјека сребреничке општине. Гледајући преко осаћанских брда према Дрини он се запитао зашто му општинска администрација ускраћује право да на свом имању направи кућу и настави да живи у селу, у којем су живјели његови дједови, рођаци и стричеви? - Малкић је направио пут до својих Познановића, а од донација саградио кућу много већу од оне коју је имао. Међутим, за Ратковиће, који се налазе километар и по од његовог села, Aбдурахман Малкић нема новца за обнову ни метра локалног пута, ни за обнову једне куће - са огорчењем је испричао Драгослав Нешковић. Из далеког Скопља на скуп у Ратковићима дошли су Зоран и Гордана Богићевић, са сином Ненадом. Долазили су они и предратних година, увијек за Ђурђевдан, а сада су ту сваког јуна, да упале свијеће својим сродницима. Дуго су тражили остатке изгорјелог породичног дома, у којем је - као и у већини других - израсло дрво са огромном крошњом. Послије женидбе са Снежаном, Станиша Милановић се из овог села одселио у Владимирце. Чежња за завичајем довела га је и ове године у Ратковиће, да види мјесто на којем је некад била кућа у којој се родио и упали свијећу оцу, чије су кости остале у овом селу. Велики сто под липом, код кога се сваке године окупљају људи из овог села, у раним поподневним часовима остало је празно. Због изненадне кише и бојазни да се пропалим и излоканим путем неће моћи вратити, некадашњи мјештани напустили су своје бивше село, носећи из њега огромну тугу. Ратковића више нема. Они живе само у њиховим сјећањима. К. ЋИРКОВИЋ БИЈЕГ КA ДРИНИ - На подручју Ратковића и околних заселака нису постојали некакви војни циљеви. Групе од по неколико здравих мушкараца и жена, у виду сеоских стража, чувале су своја огњишта и нејач. Онда не треба да чуди што се тог 21. јуна 1992. године нису могли одбранити пред добро организованим нападима муслимана, већ су, спасавајући живу главу, побјегли према Дрини - подсјетио је Петко Павловић. Aнтр. 2 ПРОДAНОВИЋИ На зборно мјесто бивших мјештана Ратковића протеклог викенда нису дошли родитељи Живана Продановића, младића који је свирепо убијен недалеко од породичног дома. Његова мајка Добрина препознала је, годину касније, лобању свог јединца и од тог ужасног сазнања никада се није опоравила. Причали су да су и она и Живанов отац Петар лошег здравља и да ријетко долазе у Ратковиће.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.