Милован Бјелица – Цицко за „Глас“: Караџић је неко вријеме знао да га прате

Ова књига није настала да бих било коме судио или себе стављао у први план. Написао сам је јер сам осјећао обавезу према прошлости, али и времену које долази. Пишући је, поново сам проживио многе тешке тренутке, присјетио се људи, догађаја, успјеха и искушења. Није било лако, али сам вјеровао да је боље оставити запис, него допустити да вријеме избрише сјећања. Много пута су ме пријатељи, сарадници и људи које сам сретао питали зашто не напишем оно што сам проживио. Годинама сам одговарао да за то има времена, да су неки други послови пречи и да ће једном доћи тренутак када ће све то бити записано. Вријеме је, међутим, учинило своје.

Казао је у интервјуу за "Глас Српске" Милован Бјелица - Цицко, аутор мемоара интригантног назива "Чувар Радовановог печата", дугогодишњи члан СДС-а и један од најближих сарадника те пријатељ првог предсједника Републике Српске Радована Караџића.

У мемоарима које потписује описао је своје дјетињство, одрастање, вријеме прије и послије Одбрамбено-отаџбинског рата, суровост коју је према њему примјењивао страни фактор - од СФОР-а до високог представника, који га је, као и бројне његове страначке колеге, смијенио са функције. Дат је осврт и на тешке дане које је преживјела његова породица у вријеме када се трагало за Караџићем, затим оптужбама и судским процесима у којима је Бјелица био један од главних актера до вишесатних разговара са важним људима оног и овог времена, Шевенингену и свједочењима у Хагу на суђењима челницима Републике Српске.

Књига са готово 500 страница и 1.000 фотографија представља драгоцјено свједочанство о стварању Републике Српске, али историјским одлукама које су обиљежиле савремену историју српског народа.

- Многи људи са којима сам дијелио најтеже и најодговорније године више нису међу нама. Са собом су однијели дио истине о времену које смо заједно проживјели. Зато сам осјетио обавезу да и сам оставим своје свједочанство, не као коначну истину, већ као запис једног времена, виђен очима човјека који га је живио - навео је Бјелица.

ГЛАС: Да ли је ово политичка књига, ратни дневник или мемоари?

БЈЕЛИЦА: Од свега помало. Писао сам о дјетињству, породици, Романији и завичају, о људима од којих сам научио шта значе част, дата ријеч и одговорност. О годинама великих историјских потреса, када су се догађаји одвијали брже него што их је било могуће сагледати и када су пред људе постављани избори чије су посљедице превазилазиле њихове личне животе. У књизи има и политике, јер је политика била дио мог живота.

Има и рата, јер је он био трагична стварност коју нико није могао заобићи. Има важних разговора, тешких одлука, успјеха и неуспјеха, али не да бих било кога величао или осуђивао, већ да бих свједочио о једном времену. Посебно мјесто припада онима који су својим животом и дјелом оставили траг. Многи од њих више нису живи, али њихов допринос и жртва заслужују да остану упамћени.

Ова књига, најпростије речено, говори о животу који је био нераскидиво везан за судбину свога народа. Ако помогне да се боље разумије то вријеме, сачува од заборава људе који су га обиљежили и подстакне читаоца да истину тражи у чињеницама, а не у предрасудама, сматраћу да је ова књига испунила своју сврху.

ГЛАС: Наслов је многе заинтересовао, иако књига није само о Радовану Караџићу. Због чега онда такав назив?

БЈЕЛИЦА: На једном дружењу 1996. у пријатељском разговору у Београду којем је присуствовао шири круг људи, међу којима Брана Црнчевић, Мићо Станишић, Јовица Станишић, Михаљ Кертес, челници ФК Партизан, затим Мирко Вучуревић, Слободан Шаренац и генерал ЈНА Јово Поповић. Ријеч је о једном од најоданијих генерала Јосипа Броза Тита, који је био лично задужен за безбједност предсједника СФРЈ, а често је, због невјероватне физичке сличности, дејствовао и као двојник. Када сам ушао у кабинет власника компаније "Нивада", Мићо Станишић ме је званично представио "Милован Бјелица са Романије". Генерал ме је одмјерио и рекао "А, то је тај? Како те оно зову?" Одговорио сам кратко: "Цицко". Када сам то потврдио, он је климнуо главом и гласно додао: "Значи, ти си тај чувар Радовановог печата".

Сам наслов јесте многе заинтересовао, можда и изненадио. Бити чувар печата предсједника Републике није значило привилегију, већ велику одговорност и обавезу да се оправда указано повјерење. Ова књига, међутим, није само књига о Караџићу. Он је важан дио мог животног пута и неизоставан дио историје о којој пишем, али је ово прије свега прича о стварању Српске, о институцијама које смо градили, о времену које нас је стављало пред тешке изборе.

Када данас погледам уназад, највећом вриједношћу не сматрам функције које сам обављао, него повјерење које сам добијао од људи са којима сам радио. Зато је и наслов ове књиге, у суштини, прича о повјерењу. Када данас погледам свој животни пут, све сам увјеренији да човјек ништа велико не може учинити сам. Ако у овој књизи има нечег вриједног, онда то није само моја прича. То је прича многих људи који су били уз мене - породице, сарадника, сабораца и пријатеља.

ГЛАС: Пишући о предратним годинама наводите да се већ половином осамдесетих у ваздуху могло осјетити да се нешто спрема, а да је обиљежавање шест вијекова од Косовске битке у Кнежини код Сокоца пробудило српску националну свијест. Да ли сте вјеровали да је могућ сукоб какав је освануо почетком деведесетих?

БЈЕЛИЦА: Српска православна црква је 1989. одлучила да обиљежи шест вијекова од Косовске битке у Кнежини код Сокоца. У то вријеме већ је међу муслиманским становништвом увелико кружила "Исламска декларација" па је било потпуно јасно да се политичка и национална ситуација у земљи драматично мијења. Мирисало је на оно што нас је недуго затим и погодило.

ГЛАС: Недуго затим формиран је СДС којем сте и Ви приступили?

БЈЕЛИЦА: СДС је настао у времену када се над БиХ надвијају тамни облаци ратне реторике. СДС постаје ослонац народу који тражи сигурност, једнакост и право на политичко, вјерско и национално постојање и опредјељење. У том вихору наде и неизвјесности, 12. јула 1990, на Петровдан, у Сарајеву је основан СДС - прва аутентична политичка снага српског народа у БиХ. Он је својим именом, програмом и дјелима изговорио оно што је до тада било неизговориво: српски народ у БиХ има право на политичку равноправност, национално достојанство и историјску самосвијест.

ГЛАС: Пишете и да је Караџић успио у ономе у чему нису успјели ни Карађорђе 1804, ни устаници Невесињске пушке, ни Петар Мркоњић у Крајини, односно да је, цитирам, са народом, народном војском и СДС-ом створио Републику Српску.

БЈЕЛИЦА: У атмосфери несигурности и страха од политичке доминације и мајоризације СДС је постао истински глас свога народа. На његово чело стао је др Радован Караџић, али иза те идеје стајале су хиљаде обичних људи - интелектуалаца, сељака, радника. Сви који су схватили да је дошло вријеме да се поново, без икаквог страха, истичу српско име, застава и химна. Странка је била више од политичке партије. Био је то национални покрет за слободу, брана асимилацији у унитарну БиХ те штит од заборава историје српског народа и његовог страдања кроз вијекове. Био је то покрет народа који је тражио начин да Србин остане свој на своме, да сачува своје име, вјеру и земљу. Са скупштинских говорница, преко теренских организација и народних зборова, странка је носила поруку слободе и позивала српски народ да не прихвати улогу мањине у земљи у којој је вијековима постојао као државотворан народ. Радована сам први пут уживо видио на Петровдан тог 12. јула 1990 у сарајевској "Скендерији". Неколико дана касније смо се и упознали, након кратког сусрета у Неџарићима. Радован је, прије свега, био вјешт, стрпљив и упоран преговарач, како у разговорима са нама из странке, тако и са међународном заједницом и политичким противницима.

ГЛАС: Добар дио књиге посветили сте ратним околностима, сусретима са важним људима тог времена, свештенству, Дејтонском споразуму, а у једном дијелу истичете и то да дио људи у почетку није вјеровао у идеју Караџића о изградњи Српског Сарајева.

БЈЕЛИЦА: Сарајевски Срби поднијели су немјерљиву жртву за стварање Републике Српске. Потписивањем Дејтонског споразума, 21. новембра 1995.

године, сарајевски Срби су почели масовно напуштати огњишта и имовину. Процјењује се да је кренуо егзодус више од 150.000 људи. Према званичним подацима, овај велики егзодус отпочео је 17. фебруара 1996. године, баш на православне Задушнице, а трајао је све до 16. марта. Срби су напуштали тешком муком одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева. Још након Дејтона дошло је до промјене територијалне организације града Српског Сарајева. Позвао ме је предсједник Караџић и саопштио да се хитно приступи изради нове територијалне организације. Прво тијело које је тада формирано била је Дирекција за обнову и изградњу Српског Сарајева, на чијем се челу налазио Ранко Пејић. У Управни одбор именовани су Караџић, Момчило Крајишник, Велибор Остојић, Миланко С. Реновица, Драго Симић, Недељко Лајић и ја.

ГЛАС: С обзиром на то да сте са Караџићем били блиски, не кријете и да су тајне које су Вам биле повјерене на чување захтијевале потпуну посвећеност, хладнокрвност и дисциплину.

БЈЕЛИЦА: Дијелили смо године у којима су се доносиле одлуке од историјског значаја, а свако је носио свој дио одговорности. Моја је била да свој посао обављам одано, савјесно и часно. Кроз тај заједнички рад, наш однос је прерастао у искрено пријатељство. Изузетно сам га уважавао као предсједника странке и предсједника Републике, служећи као његов човјек од повјерења и посебних задатака.

Касније, када га бројне стране и домаће обавјештајне службе годинама нису успијевале лоцирати нити ухапсити, у народу је стекао готово митски статус. Политички ставови које је износио у почетку су се многим људима чинили претешким па чак и неостваривим. На оговарања и недобронамјерне критике на његове сараднике углавном није реаговао, нити је дозвољавао да оне утичу на његово расуђивање. Знао је рећи, позивајући се на своју неуропсихијатријску струку, како "наука још није испитала ни доказала када ће се неко уплашити, када ће украсти и када ће издати".

ГЛАС: Посебан сегмент ове приче је вријеме када се није знало гдје је Караџић, односно ко је доктор Дабић.

БЈЕЛИЦА: Почетком децембра 1999, донио је коначну одлуку о преласку из Републике Српске у Србију. Договорили смо се да о овој одлуци нико не смије сазнати ни ријеч - изузев нас двојице, његове најуже породице и момака из обезбјеђења. Комуникацију са пријатељима и сарадницима одржавао је искључиво путем писама, која су достављана преко поузданих курира. Када је Радован прешао у Београд, рекао ми је једно: "За мој боравак у Београду не треба нико да зна. Не треба да будем терет Милошевићу и Србији. Ако би сазнала да сам у Београду, Међународна заједница извршила би притисак на руководство Србије и тиме створила проблеме Србији и мени". Радован је био духовно јак, одржавао је физичку кондицију користећи бицикл у стану. Када је излазио, мијењао је стил облачења, успијевао и да потпуно промијени боју гласа. Сам је изабрао име Драган Давид Дабић. У оптицају је било још неколико, између осталих и Владимир Николајевић. Смршао је 30 килограма, потпуно промијенио стил облачења и почео да говори екавски. Све више се интересовао за здрав начин исхране, посјећивао је предавања и пажљиво градио потпуно нови идентитет. Да би та трансформација била савршена, дошао је до личне карте која је припадала Драгану Дабићу, зидару из Руме. Тај човјек је био идеалан параван, јер му је документ важио до краја живота. У ту личну карту је Караџић, сада већ у улози доктора Дабића, уметнуо своју нову фотографију са препознатљивом густом брадом, везаном косом и наочарима. Након атентата на премијера Србије др Зорана Ђинђића, усвојен је Закон о сарадњи Србије са Хагом. Тада се Радован захвалио људима који су га обезбјеђивали, не желећи да их изложи правном прогону. Једном приликом ми је рекао да је шест мјесеци прије хапшења примијетио да га прате и закључио да је идентификован, али ни након тога није мијењао своје понашање нити кретање.

Поуке

ГЛАС: Наводите да свака генерација има своја искушења - вашој су припали рат, велике промјене и стварање институција Републике Српске, а другима нимало мање важни изазови.

БЈЕЛИЦА: Вријеме о којем говорим у овој књизи за вас је историја, а за моју генерацију било је живот у којем је неизвјесност била свакодневица. Не очекујем да га доживите онако како смо га ми живјели, али бих волио да вас књига подстакне да тражите истину, да читате, упоређујете, размишљате и сами доносите закључке. Свака генерација има своја искушења. Нашој су припали управо рат, велике промјене и стварање институција Републике Српске.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.