Граорац: Истина о логору „Виктор Бубањ“ мора бити објелодањена - то није мјесто правде, већ мјесто злочина

ИСТОЧНО САРАЈЕВО - На мјесту данашњег Суда БиХ налазио се злогласни логор за Србе, из кога многи нису изашли, нису изашле ни истине о њиховом страдању и свему што су прошли, па не чуди ни што није добијена дозвола да се на улазу постави спомен-плоча, која би свима који уђу у њега показивала да то није тек неки објекат у којем се дијели правда, већ мјесто злочина - констатовала је за „Глас Српске“ предсједник Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Исидора Граорац.

Граорац је напоменула да о томе шта се дешавало иза ограде знају српски заробљеници, који су затварани само због свог имена.

- Знају која су звјерства преживјели, на шта су били спремни сви они који су у рукама имали моћ да се иживљавају над недужним женама и мушкарцима. И поврх свега, ни данас не могу добити бар мали дио сатисфакције да се зна, да се обиљежи мјесто гдје су се према њима понашали као према звијерима, гдје су са њима поступили нељудски, нехумано - истакла је Граорац.

Она је нагласила да су господари живота и смрти у Сарајеву у овом логору радили шта су хтјели, али колико боли то, исто боли и оно што се десило послије.

- Мјесто злочина постаје „мјесто права и правде“. Никада, за сво ово вријеме, на овом мјесту према српским жртвама није дијељена правда, нису процесуирани ни тај ни други злочини над српским борцима и цивилима. Монструми су слободни, живе као сви други грађани, а они који су у овим просторијама дочекали слободу, данас их гледају како живе као слободни људи - нагласила је Граорац.

Граорац је додала да, без обзира на све и на одбијање, не треба одустати од плоче која ће заувијек причати истину о страдању и мјесту заточења српских логораша.

- Ствари морамо назвати правим именом, а истина је да се на овом мјесту налазио логор, кроз који су прошли многи невини, који су малтретирани, понижавани, убијани и то није била тајна, то је био тек један од страшних логора у граду Сарајеву, гдје су довођени Срби и гдје су многи од њих убијени - подсјетила је Граорац.

Граорац је напоменула да и „Виктор Бубањ“ и сва друга мјеста страдања морају бити обиљежена и да морају постати мјеста на којима ће наша дјеца учити шта се дешавало, јер, како је појаснила, морамо нашим потомцима пренијети истину о страдању нашег народа у Сарајеву, које је до сада представљано као опкољени град, а Срби као народ који је држао овај град у окружењу.

- Истина је да се у њему налазило много логора за Србе, да су проживјели све и свашта и та истина ће допријети, прије или касније, до свих, много даље од граница наше земље - поручила је Граорац.

Власти ФБиХ спријечиле су 19. септембра 2003. године Савез логораша Републике Српске да у бившој касарни „Виктор Бубањ“ у Сарајеву постави спомен-плочу у знак сјећања на страдање хиљада затворених и око 500 убијених Срба у вријеме док је касарна била ратни логор.

О злочинима у логору „Виктор Бубањ“, у који је након рата високи представник Педи Ешдаун својим наметнутим актом смјестио Суд БиХ, поједини логораши написали су књиге у којима су до детаља објаснили како се са њима поступало.

Страхиња Живак је у „Виктору Бубњу“ и Централном затвору провео двије и по године прије него што је изашао у новембру 1994. године.

Ту је био под истрагом осам мјесеци, а након силних испитивања, на основу изнуђеног исказа, без свједока, оптужен је да је, наводно, „имао утицај у подјели БиХ“.

За све то вријеме Живак је спавао на бетону и дијелио просторију са још 16 људи у шест квадратних метара. За вријеме суђења уопште није имао правну заштиту.

У књизи „Живим да свједочим“ Живак пише о монструозним иживљавањима, силовањима и убиствима српских затвореника.

„У затвору је било и жена. Кроз решетке сам видио 33 жене које су изводили у шетњу. Било је и трудница. Било је и читавих породица. Једну ретардирану ђевојчицу страшно су малтретирали, а оптуживали су је да је снајпериста.

Полицајци су увече пили и послије 22.00 часа одводили жене“, наводи Живак.

Свједоци су годинама послије рата наводили каквим су страшним тортурама били подвргнути у логору „Виктор Бубањ“.

Бројна су свједочења о пребијању људи кундацима, цокулама, бејзбол палицама, чак и необрађеном даском.

Жене су свједочиле да су из логора „Виктор Бубањ“ силом одвођене у центар Сарајева, у хотел „Загреб“, који је био и нека врста јавне куће гдје су силоване логорашице.

Затворени Срби извођени су на лажна стријељања и враћани у ћелије уз обећање да ће их „убити сутра“.

О злостављању и убиствима у логору „Виктор Бубањ“ постоје и свједочења „инсајдера“ и она су била годинама позната јавности, али ни то Тужилаштву БиХ није много значило.

Марко Микеревић, који је током рата био мобилисан као судија поротник у Окружном војном суду у Сарајеву, у књизи „Сарајевски казани смрти“ тврди да су за злочине у овом логору знале најистакнутије личности тадашње бошњачке политике.

У књизи, која је изашла из штампе у новембру 2004. године, Микеревић је оптужио тадашњег предсједника Комисије за нестале ФБиХ Амора Машовића да је од управника и стражара логора тражио искључиво тијела логораша да би их потом размјењивао са српском страном за заробљене муслиманске борце.

Машовић је ове оптужбе јавно одбацивао, али није познато да ли су га истражиоци Тужилаштва БиХ икада саслушали поводом тих оптужби.

Према Микеревићевом свједочењу, у овај логор често су долазили и Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Мустафа Церић, Расим Делић, Сефер Халиловић, Драган Викић и остали високи политички и војни функционери ратне муслиманске владе у Сарајеву.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.