Метаморфоза глобалне сарадње

У посљедњој деценији свједочимо дубоким промјенама у међународним односима које утичу на динамику глобалне политике и поново отварају питање будућности мултилатерализма.

Традиционални мултилатерализам чини се да већ дуже вријеме показује знаке замора и неефикасности, како у одговору на глобалне кризе, тако и у контексту све већих политичких и економских конфликата. У тренутку када велики глобални актери, попут САД, Кине и Русије, све више слиједе националне интересе, а неколико регионалних сила као што су Индија, Турска и Бразил активно развијају своје политичке и економске моделе, поставља се питање да ли ће традиционални мултилатерализам бити способан да се носи са овим промјенама. 

Очигледни знакови кризе традиционалног мултилатерализма огледају се у све учесталијим одбацивањима глобалних иницијатива и неспремности земаља да се придржавају договорених међународних механизама. Најзапаженији примјер ове појаве било је повлачење САД из Париског климатског споразума 2017. године, што је изазвало дубоке тензије и довело у питање дугорочну одрживост глобалних напора у борби против климатских промјена. Овај корак, међутим, није био усамљен; сличне тенденције примјетне су и у другим сферама као што је, на примјер, излазак Велике Британије из Европске уније 2020. године. Током пандемије изазване вирусом COVID-19 многе земље су се окренуле унилатералним поступцима, занемарујући координацију кроз Свјетску здравствену организацију и друге облике мултилатералне сарадње. Борба за набавку медицинске опреме, од респиратора до заштитних маски, а касније и вакцина, довела је до глобалне трке за ресурсима. САД и чланице Европске уније неколико  пута су преусмјериле пошиљке намијењене другим земљама, често користећи финансијске предности или политички притисак. Један од најпознатијих инцидената био је када је Француска пресрела пошиљке маски које су биле намијењене Италији и Шпанији, као и кад су САД блокирале извоз маски из Кине Њемачкој, што је додатно показало недостатак међународне солидарности у тренутку глобалне кризе. Глобална пандемија COVID-19 разоткрила је дубоке пукотине у архитектури међународне сарадње, посебно нагласивши ограничења постојећег мултилатералног система.

Изазови

У контексту већ нарушене мултилатералне структуре, Свјетска трговинска организација (СТО), као главни мултилатерални форум за регулисање глобалне трговине, све више се суочава са изазовима који поткопавају њену способност да ефикасно управља глобалним трговинским односима. Трговински рат између САД и Кине, који је започео 2018. године, довео је до увођења царинских мјера ван оквира СТО, што је значајно нарушило повјерење у ову институцију. Поред тога, Сједињене Државе су блокирале именовање нових чланова Апелационог тијела СТО стварајући на тај начин парализу у раду једног од најважнијих механизама за рјешавање трговинских спорова. Због недавне одлуке САД да повећају царине на кинеску робу за 10 одсто, Кина је поднијела званичну жалбу СТО, због кршења принципа и правила СТО. Очекује се да ће ови поступци додатно заоштрити односе између двије највеће свјетске економије, али и ослабити централну улогу СТО у глобалном трговинском систему. 

Криза мултилатерализма у трговинској и другим областима дио је ширег тренда слабљења међународних институција и споразума. Иако је нуклеарни споразум са Ираном, познат као Заједнички свеобухватни план акције (склопљен 2015. године уз учешће Кине, Француске, Њемачке, Русије, Велике Британије и САД) представљао значајан мултилатерални успјех, повлачење САД 2018. године довело је до ескалације тензија на Блиском истоку и подрило повјерење у мултилатералне договоре. Повлачење САД и Израела из УНЕСКО-а 2017. године, након што је Палестина постала пуноправна чланица ове УН организације,  служи као показатељ како политичке подјеле могу угрозити рад мултилатералних институција. Аустралија је 2021. године одбила да потпише претходно договорени трговински споразум са Европском унијом због неслагања у вези са климатским обавезама, што још једном указује на чињеницу да национални интереси све чешће надјачавају глобалне циљеве.

Ови примјери нам сугеришу да традиционални мултилатерализам постепено губи на значају у свијету који је све више подијељен геополитичким, економским и идеолошким разликама. У таквом контексту као потенцијални одговор на ограничења традиционалног система појављује се нови, флексибилнији и привлачнији модел међународне сарадње - минилатерализам. Минилатерализам, који се фокусира на заједничке интересе, а не на заједничке вриједности или принципе, постаје привлачнија алтернатива због флексибилног и иновативног приступа у рјешавању глобалних изазова као што су климатске промјене, здравствена заштита и безбједност хране. Неки би рекли да је сама природа међународне сарадње еволуирала, стварајући простор за ове мање конвенционалне приступе. Фокус на "критичној маси" чланова потребних за остваривање одређеног циља или интереса разликује минилатерализам од широког и инклузивног приступа мултилатерализма. Ефикасност минилатерализма лежи у коришћењу, како то неки аутори (нпр. Молзе) кажу, "најмањег могућег броја земаља потребних да се оствари највећи могући утицај на рјешавање одређеног проблема", односно минилатерализам представља "магичан број" који је потребан да би се покренула нека међународна активност.  

Добри примјери

Један од истакнутих примјера успјешне минилатералне сарадње је Балтичка скупштина, основана 1991. године, која координира активности Естоније, Летоније и Литваније. Иако је њен првобитни циљ био осигурати независност од Совјетског Савеза, данас служи као платформа за регионалну сарадњу и заједничке ставове о међународним питањима, нарочито у контексту ЕУ и безбједносних изазова са Русијом. Неколико година касније, 1995. године, покренут је такође један значајан механизам минилатералне сарадње Ланканг-Меконг (LMC), који укључује Кину, Тајланд, Камбоџу, Лаос, Мјанмар и Вијетнам, а који се због своје успјешности и ефикасности често назива "златни примјер" регионалне сарадње. Минилатерализам такође омогућава стварање партнерстава која су ограничена на државе које имају исте или сличне стратешке интересе као што је Квад (Quadrilateral Security Dialogue), минилатерални форум који окупља САД, Јапан, Индију и Аустралију ради јачања безбједносне и стратешке сарадње у Индо-Пацифику. Сличан је и АУКУС (AUKUS), пакт између Аустралије, УК и САД који се фокусира на сарадњу у области нуклеарних подморница и напредних технологија, са циљем обезбјеђења стабилности у Индо-Пацифику. Обје ове минилатералне иницијативе настале су као одговор на растући кинески утицај у овом дијелу свијета. 

Минилатерализам се појавио као специфичан одговор на комплексност и тромост великих мултилатералних форума. Међутим, минилатерализам носи и одређене ризике. Превелики број минилатералних аранжмана може довести до онога што многи аутори називају "институционалне пренасељености" и потенцијално умањити развој мултилатералне сарадње. Такође, минилатерална сарадња често има привремени карактер, што може ограничити њен дугорочни утицај на рјешавање глобалних изазова. 

Метаморфоза глобалне сарадње од мултилатерализма ка минилатерализму представља одраз дубљих промјена у међународним односима. У наредном периоду можемо очекивати даљу еволуцију мултилатералних формата међународне сарадње и интензивирање минилатералних иницијатива. Будућност глобалне сарадње зависиће од способности актера да пронађу баланс између ових модела, обезбјеђујући да глобални изазови буду рјешавани на ефикасан и инклузиван начин.

(Текст је настао у оквиру пројекта "Српска идеја - сагласје генерација: Српска политичка и културна мисао и како се социјализују нове генерације" Kатедре за политикологију Факултета политичких наука Универзитета у Бањалуци у сарадњи са историчарима са Филозофског факултета, подржан од Министарства за научнотехнолошки развој и високо образовање Републике Српске)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.