Корпорације постале нови феудални владари

Идеја да капитализам улази у своју завршну фазу није нова. Карл Маркс је капитализам видио као систем који неизбјежно ствара конфликт између рада и капитала, концентришући моћ у рукама малог броја власника и водећи друштво ка кризама и трансформацијама.

Други теоретичари, попут Макса Вебера, указивали су на то како рационализација, бирократија и технолошки развој мијењају начин на који капитал функционише, али не и суштину односа моћи и експлоатације који он производи. Међутим, тврдња да више не живимо у класичном капиталистичком систему, него у нечему сасвим другачијем - својеврсном хибриду дигиталне диктатуре и феудалне рентне економије - дуго је звучала као радикална, па чак и као теорија завјере.

НОВА ЕПОХА

Економиста и бивши грчки министар финансија Јанис Варуфакис разрадио је и објаснио овај феномен на начин који је постао разумљив широј јавности. Он тврди да смо ушли у епоху, како га је он назвао, технофеудализма, гдје технологија није више само производни алат капитализма - него, у ствари, нови вид власти који му преузима мјесто. 
Варуфакис често истиче да капитализам није побијеђен, већ да се сопственом логиком самоукинуо, те да оно што данас имамо није реформа капитализма, него нешто ново, много опасније - технофеудализам у ком се тржишта претварају у дигиталне феуде.
Слично мишљење има и познати свјетски економиста Бранко Милановић, који сматра да интернет платформе и даље функционишу према логици профита, али и да стварају нову монополистичку структуру која ограничава конкуренцију и концентрише моћ. Он примјећује да платформе у суштини експлоатишу кориснике као бесплатне раднике, али у оквиру капиталистичког модела који се само трансформише, а не замјењује систем. 

Наводи да технофеудализам представља најмонополистичкију фазу капитализма, гдје рента и контролисани приступ информацијама постају кључни инструменти моћи.

Међутим, оно што Варуфакиса издваја јесте што већ годинама упозорава да је тржиште све мање тржиште, а све више инфраструктура под контролом шачице приватних корпорација. И заиста, бројеви то показују. Према подацима америчке Федералне трговинске комисије и Европске комисије, више од седамдесет одсто свих онлајн претрага обавља се преко једне компаније. Четрдесет одсто глобалне интернет трговине концентрисано је у једном систему. Дјеца у Европској унији проводе у просјеку више времена на платформама у власништву двију америчких корпорација него на било којој јавној или државној дигиталној инфраструктури. Ово, према мишљењу бившег грчког министра финансија, није само доминација већ монополистичко преобликовање читавог друштвеног пејзажа.

ОБЛАК КАПИТАЛ

Током посљедњих неколико година ови трендови су се само појачали. Платформе попут "Амазона" и "Гугла" изградиле су такозвани облак капитал - приватне инфраструктуре које контролишу не само податке већ и цијеле економске ланце, чинећи их дигиталним феудалним господарима.

Капитализам је увијек почивао на идеји да се производи вреднују на тржишту и да конкуренција регулише односе. Варуфакис тврди да је тај модел срушен оног тренутка када су дигиталне платформе престале да буду економски актери у систему и постале сам систем. Корисник више не бира између различитих онлајн продавница, различитих информативних сервиса или посредника. Он се налази унутар једне дигиталне ограде, зидина које поставља корпорација, а не држава. Маневарски простор постоји само онолико колико платформа дозволи.

У једном интервјуу Варуфакис је то објаснио сликовито, наводећи да "Амазон" није трговина, већ дигитална територија. 

- Ви не купујете, него улазите у нечије власништво. Онда они одлучују шта видите, шта не видите, коме продајете, колико плаћате и колико можете да зарадите. То није капитализам. То је феудализам са дигиталним лицем - истакао је овај економиста. 
Према његовом тумачењу, капиталистичке фирме су некада биле трговци који долазе на пијацу. Данашње корпорације су господари пијаце. Оне одређују ко уопште смије да продаје и под којим условима. Сваки произвођач, новинар, па чак и политичар улази у простор који не посједује. Он није власник своје публике. Публика припада платформи.

Овај тренд се посебно манифестује у глобалним ланцима вриједности. На примјер, према извјештају Пројект синдиката (2025), такозвани облак капитал не само да контролише дистрибуцију, већ и производњу. Алгоритми "Амазона" диктирају шта се производи, а алати вјештачке интелигенције попут оних на "Гуглу" одређују видљивост чинећи мале произвођаче зависним од ренте коју плаћају.

ЛАЈКОВИ И КЛИКОВИ

Свака интеракција корисника, свака фотографија, свака порука и сваки траг који остави на интернету постају извор прихода технолошких корпорација. Подаци су рента која се убире без икакве производње. Корисник производи садржај, платформа извлачи вриједност. Корисници мисле да су клијенти, али они су, у ствари, кметови који бесплатно раде за дигиталне господаре. Сваки лајк, сваки клик и сваки коментар је облик рада. Али то није плаћени рад, него рад који ствара ренту, каже Варуфакис.

Истраживања показују да је више од шездесет одсто током сваке секунде проведене онлајн генерисано за потребе оглашивачких модела и алгоритамских профила корисника. Компаније које управљају платформама не продају робу, него продају пажњу. И то пажњу која је све више микротаргетирана, политички подијељена и психолошки профилисана.

Америчка теоретичарка Шошана Зубоф назвала је овај модел надзорним капитализмом. Али и она признаје да се модел све мање ослања на класичне економске законе. Током ове године, а према извјештају Статисте, глобални приход од података достигао је више од 300 милијарди долара, са платформама попут "Фејсбука" и "Гугла" које убирају око 70 одсто те суме, док корисници, као "дигитални кметови", не добијају ништа.

ПАД МОЋИ ДРЖАВЕ 
Раније је држава била највећи суверен. Данас многе државе зависе од приватне дигиталне инфраструктуре, чак и за основне административне процедуре. Алгоритми су нова регулаторна власт и они одлучују коме ће вијести бити видљиве, који ће садржаји бити скривени, шта ће се ширити, а шта ће бити потиснуто.

И ово, како наводе поједини аналитичари, није само техничко питање. То је политички процес без демократског мандата. Пољски политичар Доналд Туск једном приликом упозорио је да европске институције више не контролишу простор у ком се одвија већина демократске расправе. 
Упозорење долази и из САД, гдје професорица Лора Гомес говори о алгоритамској пристрасности као новој форми системске дискриминације. По њој, алгоритми не само да одражавају предрасуде друштва него их појачавају зато што су оптимизовани за профит, а не за јавни интерес. У истраживањима се показало да алгоритми већ сада формирају не само видљивост медијских садржаја већ и темпо економских трансакција, те да велике платформе могу утицати на цијену робе и услуга.

ПОТПУНА КОНТРОЛА

Вјештачка интелигенција постаје кључни алат ових технофеудалних господара. Алгоритми вјештачке интелигенције данас доносе одлуке које су некада припадале људским менаџерима: ко добија кредит, који ће производ бити пласиран на тржиште, који ће медијски садржај бити видљив милионима, а који не. Платформе те програме користе и за профилисање корисника, предвиђање њихових жеља и чак манипулацију емоцијама, чинећи кориснике несвјесним учесницима економског и психолошког експеримента.

Варуфакис зато сматра да вјештачка интелигенција није само помоћни алат већ нови дигитални феудални господар који контролише ренту података и одређује економски и социјални статус корисника. Указује на још један аспект, такозвани "надзорни круг". Свака интеракција корисника са интернет платформама генерише податке које алгоритми анализирају, а затим користе за аутоматско оптимизовање садржаја и оглашавања, повећавајући зависност корисника од платформе. И ово није будућност, како каже Варуфакис, већ садашњост у којој милиони људи не примјећују да њихове навике и политички ставови постају средство за генерисање прихода и контролу понашања.

Упозорава и да вјештачка интелигенција данас омогућава дигиталним феудалним господарима да утичу на глобалну економију у реалном времену. Цијена робе, расподјела огласа, видљивост медијских садржаја, све се прилагођава алгоритмима који уче и оптимизују понашање корисника, стварајући живу економску зидину која реагује брже од било које државне регулације.

ПУТ У НЕПОЗНАТО

Куда све ово води? Варуфакис нема дилему. Глобално гледано, овај процес ће, према његовом мишљењу, створити нову епоху у којој моћ није више директно повезана са власништвом над фабрикама, земљом или капиталом, већ над дигиталном инфраструктуром и подацима. 

Тржишта постају феудалне територије, а државе и грађани често се налазе у положају кметова без реалне контроле над сопственим информацијама и економијом. У перспективи, без радикалне интервенције и глобалне регулаторне координације, постоји велики ризик да свијет уђе у фазу дигиталног неофеудализма - гдје мањина контролише већину информационог и економског простора, а већина постаје пасивни производни ресурс. Проблем се не односи само на економију већ и на демократију, образовање, здравство и културу. 

Према процјенама појединих стручњака, ако се не уведу ефикасне контроле, свијет би 2050. могао изгледати драматично другачије. Већина људи могла би живјети у потпуно дигитализованим феудима, гдје ће свака активност - од куповине и образовања, преко здравствене заштите до политичког изражавања - зависити од алгоритамских одлука приватних компанија. Државе би имале минималну моћ над кључном инфраструктуром, док би економија и друштвени живот били вођени дигиталном рентом и пажњом корисника, а не демократским правилима. 

Индивидуална слобода и приватност могли би постати луксуз резервисан за елиту, док би већина становништва постала пасивни ресурс, чији живот и могућности зависе од дигиталних феудалаца. 

ИСТОРИЈСКЕ ПАРАЛЕЛЕ

Технофеудализам има очигледне паралеле са средњовјековним феудализмом. Тада је земљишни посјед био једини ресурс који је обезбјеђивао моћ и економску контролу. Данас дигитална инфраструктура и подаци преузимају ту улогу. Попут вазала и кметова, милиони корисника постају пасивни учесници система, док малобројна елита - дигитални господари - контролише приступ ресурсима и одређује видљивост, продукцију и економску ренту.

До 2035. године од пет до седам највећих технолошких компанија могло би контролисати више од седамдесет процената глобалног интернет промета. До 2040. године подаци о понашању корисника могли би постати важнији од традиционалних економских показатеља, а државе би све више губиле контролу над социјалним и економским процесима. До 2050. године већина људи могла би живјети у потпуно дигиталним феудима у којима свака активност зависи од алгоритамских одлука приватних компанија.

Политички, то би значило да државе губе моћ над медијима, изборима и јавним дискурсима. Економски, већина људи би постала кметови који производе податке и пажњу за елиту, без права на праву економску контролу. Социјала и култура, образовање, здравство били би усмјерени алгоритмима и платформама, а не јавним потребама. Приватност и слобода постали би привилегија елите, док би кметови живјели у систему који је невидљив и недемократски.

ЗАНИМЉИВОСТИ
Према неким истраживањима свака особа на планети у просјеку генерише 1,7 мегабајта података у секунди сваког дана. На глобалним финансијским тржиштима више од 70 одсто свих трансакција доноси се аутоматски, без људске интервенције, путем алгоритама који на тај начин одлучују о милијардама долара у периоду краћем од једне секунде. Такође, више од половине свих свјетских рекламних буџета, око 500 милијарди долара, завршава у само три корпорације. Њихови алгоритми данас одређују шта ће видјети више од четири милијарде људи дневно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.