Колумна: Подстицај за промјене у БиХ мора доћи изнутра

У историји Савезне Републике Њемачке која је старија од 60 година не постоји уистину други датум који са истим одобрењем може захтијевати епохални значај као што је то 9. новембар 1989, када се - тачније данас прије 20 година - отворио Берлински зид.

Већ у јесен 1989. лебдјело је нешто у ваздуху што је дало наслутити да су промјене, чак корјенити преображаји пред вратима. Хиљаде грађана НДР-а покушавали су бијегом у западноњемачке амбасаде у свим земљама Источне Европе издејствовати свој одлазак у Савезну Републику.

Многи су осјећали прославу 40. годишњице од оснивања НДР, 7. октобра 1989, као знак за почетак великих догађаја једне државе која је сама себе политички, друштвено, а и економски надживјела, којом је окорјела политичка група управљала као системом који својим грађанима нису хтјели приуштити ни најмање слободе и које су као у затвору заробљавали у својој земљи.

Грађански покрети су већ раније, а посебно послије, што је тамошње руководство с великом помпом прославило јубилеј, имали велики прилив истомишљеника и они су у огромном броју организовали мирне демонстрације у НДР-у с жељом да дође до демократског преокрета.
Овај развој ситуације пратио се у Савезној Републици Њемачкој, а и далеко шире готово без даха. Чинило се да стварне реформе под до тада ауторитарно-диктаторским режимом сада више нису немогуће; оне, у ствари, и јесу биле декларисани циљ тих многих бораца за грађанска права, који су се с великом личном храброшћу и одлучно без насиља ангажовали у многим групама свуда у НДР-у. Они су на крају крајева постигли да дотадашње руководство буде замијењено политичарима који су бар једно схватили: људи у НДР-у се не би хтјели задовољити само козметичким мјерама, него су очекивали стварне, корјените реформе.

Догађања 9. новембра 1989. су затим изазвана једном узгред набаченом реченицом једног званичника НДР-а који је у току конференције за штампу, која се преносила у цијелој земљи, на чуђење многих изјавио да дозвола за све грађане НДР-а за прелазак границе важи одмах и то без обавезе да се претходно изда излазна виза.

Десетине хиљада су одмах по томе кренули како би провјерили ваљаност овог одобрења на неколико прелаза између источног и западног дијела града. Нико није, изгледа, очекивао тако масовну навалу. У једном моменту напетости није било ни сасвим сигурно да ли ће ова ствар проћи мирно - наредба за паљбу граничним војницима НДР-а још није била укинута. Све је, међутим, добро прошло: ко не би фасцинирано гледао слике хиљада веселих грађана Источне Њемачке који су преко, и у правом смислу ријечи похрлили кроз зид, који су једноставно једном узели своје руководство за ријеч и прекорачили границу, која их је 28 година раздвајала од пријатеља, родбине и слободе?

Од тог дана ништа више није било као прије. Зид који је од 13. августа 1961. Берлин дијелио у два дјела и постао болни симбол раздвојености Истока и Запада, не само да је добио пукотине, него је дословно стучен у комадиће: брзо послије 9. новембра могли су се свуда, куда се протезала граница, видјети људи који су се с чекићима и длијетлима прихватили тог зида и једноставно га уклањали комадић по комадић. Што је мање остајало од њега, то су се људи све офанзивније питали, шта ће сада започети са поново стеченом слободом и својом државом.

Резултат њихових размишљања је познат: 3. октобра 2010. Њемачка ће прославити 20. годишњицу поновног уједињења. До тога је још давног 9. новембра 1989. био дуг пут. Нада за благу реформу источноњемачке државе ка једном слободнијем и праведнијем систему - што је прије свега била суштина грађанског покрета - директно је сљедећим дешавањима премашена. Слоган "Ми смо један народ" који се могао чути на јавним скуповима, недвосмислено је дао до знања да људи не желе реформирану НДР него уједињену Њемачку.
Догађаји тадашњих дана ипак нису одмах и свугдје наишли на неограничено одушевљење. Одговорни политички званичници су тога били свјесни; осјетили су да из дужничке уплетености њихових родитеља и дједова у националсоцијализам, свјетски рат и холокауст израста историјски задатак да Њемачка никад више не постане пријетња за мир у Европи и читавом свијету. Морало се уложити доста труда у увјеравању партнера из Европе и свијета, како би били сигурни да је уједињена Њемачка схватила озбиљност те намјере. Неспоран разлог успјеха лежи у томе што је револуција из новембра 1989. била мирољубива и зид срушен, јер су стотине хиљада ненасилних демонстраната снагом својих аргумената довели до рушења истог.
Отварањем зида 9. новембра 1989. је покренут процес довршавања уједињења слободне Њемачке. Истовремене промјене у другим државама источне Европе су припремиле терен за превазилажење подјеле Европе кроз у међувремену завршено, источно проширење Европске уније - која ће се, надам се, проширити и на југоисточну Европу.

Берлински зид, који се отворио прије 20 година, био је од бетона и видљив за свакога. Срушен је између осталог и ради неприхватања истог као границе размишљања од стране грађана.

У Босни и Херцеговини морају бити превазиђени невидљиви зидови у главама, како би се доказала зрелост за Европу. Њемачка ће то пратити као пријатељ. Подстицај за промјену мора у Босни и Херцеговини такође доћи изнутра, као што је то било у источној Европи крајем Хладног рата. 

Јоаким Шмит, амбасадор Њемачке у БиХ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.