Колумна: Од пописа до власти

Сада је многима који су у то сумњали посве јасно: Попис становништва је нужан и треба га током 2011. године обавити на цијелој територији Босне и Херцеговине, став је већине посланика у Народној скупштини Републике Српске.

Овим закључком демантоване су "невјерне томе", посебно међу бошњачким политичким партијама, које тврде да у Републици Српској не желе попис становништва, јер би се тиме, наводно, показао етнички карактер рата и незаинтересованост Српске за спровођење Aнекса 7 Дејтонског мировног споразума.

Ствари стоје управо супротно. Инсистирањем да у попис становништва буду укључена етничка и вјерска припадност само су потврда да у Републици Српској нису оптерећени резултатима пописа, нити страхом да ће његови резултати показати оно што се не очекује. У Републици Српској су сасвим сигурни да ће структура становништва, посебно етничка, показати да се повратак, односно примјена Aнекса 7 остварује у Републици Српској, а не у Федерацији БиХ.

Управо из тих разлога Бошњаци су хтјели на мала врата у овај закон уградити механизам његове апсурдности. Јер, чему попис становништва и читава халабука око тога ако је његова примјењивост у битним сегментима спорна или, како се то чланом 48. прецизира, непримјенљива до коначног завршетка повратка.

Бошњаци, наравно, мисле о повратку у Републику Српску, свјесно занемарујући чињеницу да повратка у Федерацији БиХ има колико и "лањског снијега".

Посебан апсурд је чињеница да су Бошњаци али и неки "веома ревносни" представници српског народа у надлежној комисији Парламента БиХ случајно занемарили крајњи рок када се треба окончати повратак и када ће Aнекс 7 мировног споразума постати беспредметан. Та временска неограниченост спорног члана закона није случајна, као што у БиХ никада ништа није случајно.

Зато члан 48. Приједлога закона о попису становништва и домаћинстава у БиХ 2011. године можемо третирати као страно тијело у здравом организму. Сасвим је јасно да се питање формирања структуре власти одређује Уставом и другим прописима, а не Законом о попису. Стога је логичан готово јединствен став посланика Народне скупштине Републике Српске да се предложи делегатима у Дому народа Парламента БиХ да Закон о попису са спорним чланом 48 не усвоје, већ да се исти избрише из закона или потражи нека друга прихватљива форма.

Једна од њих је да се структурисање власти послије пописа усклади са Ревидираном стратегијом повратка, око које су се такође водиле жестоке дебате у Дому народа и која је од стране СНСД-ових делегата прихваћена тек послије усвајања амандмана, којим су изједначена сва три права из Aнекса 7 Дејтонског мировног споразума и то: право на повратак, право на слободан избор мјеста живљења и право на правичну надокнаду. Дакле, усвојена ревидирана стратегија подразумијева 2014. као годину када се овај процес приводи крају.

Суштински, Закон о попису становништва у садашњој верзији жели нас на посредан начин и дугорочно вратити у нека друга времена, времена прије СНСД-а, када је глас који је долазио из Српске био толико слабашан да се није ни чуо. Тада је ауторитет Народне скупштине Републике Српске био девалвиран до те мјере да су скупштинске одлуке и утицај били безначајни за сарајевске политичке унитаристичке амбиције. Сталном етничком слагалицом и враћањем на спорни попис из 1991. године жели се дугорочно утицати на стабилност односа у Српској.

Из тих разлога исказани гњев у Сарајеву по овом питању није толико производ чињенице да се уопште расправља о спорном члану Закона о попису, већ више од тога што се о једном државном закону мериторно расправља у Бањалуци. Отуд су недавну расправу у Дому народа пратиле крупне и тешке ријечи бошњачких делегата о кршењу Устава, Дејтонског споразума и закона.

Поставља се разумно питање: како се то крши Устав БиХ ако се тражи мишљење органа који вас је бирао! Коме делегати у Дому народа Парламента БиХ требају полагати рачун ако не скупштини гдје су бирани. У питању је одговорност која мора бити потенцирана, а не искључена.

Зато ће делегати СНСД-а увијек када је ријеч о крупним политичким питањима и одлукама за које је потребан национални консензус, тражити мишљење Народне скупштине Републике Српске. Свиђало се то Бошњацима или не, схватали то у опозицији Српске или не.

Није ствар у лијепим жељама већ у стварним намјерама. A оне су, када је ријеч о бошњачком политичком миљеу, сасвим јасне. Зато је расправа на сједници Народне скупштине Републике Српске о Приједлогу закона о попису, као и предстојећа расправа о Приједлогу закона о статусу државне имовине која се налази на територији Републике Српске вишеструко значајна за Српску.

Она отвара питање јачање ауторитета институције законодавне власти, посебно у контексту бошњачког запјенушаног става да се не може ентитетска скупштина мијешати у законодавну улогу државног парламента. Другим ријечима, у Сарајеву желе да дискредитују све што је из Републике Српске па и саму Народну скупштину.

То што Слободан Шараба па и Младен Иванић не желе да схвате да то није "техничко питање", већ много више од тога, то је њихов проблем. О томе ће грађани Републике Српске дати свој став на сљедећим изборима. СНСД има јасну визију о томе да је попис становништва потребан, да треба све учинити да до њега дође, али не по цијену промјене односа у БиХ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.