Ко ће радити, а ко градити будућност Европе: Демографски сат откуцава

Европа се данас не суочава само са економским и безбједносним изазовима, већ и са највећом демографском промјеном од завршетка Другог свјетског рата. Старење становништва, историјски низак наталитет и хроничан недостатак радне снаге довели су до тога да миграције постану једно од најважнијих политичких питања на континенту.

Док владе настоје да обезбиједе раднике неопходне за функционисање привреде, све већи број грађана поставља питање како очувати друштвену кохезију, безбједност и идентитет европских држава.

Европска расправа о миграцијама зато више није само питање граница и контроле уласка. Она је постала расправа о будућности континента који има све мање младих људи, све више старијих становника и све већу потребу за радном снагом.

ЦРНА СТАТИСТИКА

Према европским демографским анализама, број становника Европске уније рођених изван њених граница повећан је са око 40 милиона 2010. године на више од 60 милиона средином ове деценије. То значи да је више од сваког осмог становника ЕУ рођено ван њених граница.

Истовремено, Европска унија данас има око 449 милиона становника. Просјечна старост становника достигла је око 44 године, што је чини једним од најстаријих великих економских простора у свијету. Удио становника старијих од 65 година већ је изнад 21 одсто, а у Италији, Португалији и Грчкој тај проценат премашује четвртину укупне популације. Ови бројеви показују да миграције нису узрок европске демографске промјене, већ одговор на процес који је започео много раније.

КОНТИНЕНТ КОЈИ СТАРИ

Европа већ деценијама нема довољно новорођене дјеце да би природним путем обнављала становништво. За просту репродукцију потребно је око 2,1 дијете по жени, док се стопа фертилитета у ЕУ годинама креће око 1,5.
Сваку нову генерацију чини мање људи него претходну, док се животни вијек продужава. Посљедица је раст броја старијих грађана и смањење броја људи у радном добу.

Према пројекцијама европских институција до 2050. године готово сваки трећи становник Уније биће старији од 65 година. То ће створити велики притисак на пензијске системе, здравство и јавне финансије. Проблем није само ко ће радити, већ и ко ће финансирати систем у којем број пензионера расте брже од броја запослених. Европски модел социјалне државе деценијама је почивао на повољнијем односу радника и пензионера, али је та равнотежа данас озбиљно нарушена.

МАТЕМАТИКА И БРИГЕ

Недостатак радне снаге већ је постао један од највећих економских проблема Европе. Број младих који улазе на тржиште рада опада, док све више људи одлази у пензију. Посљедица је недостатак радника у здравству, њези старих, грађевинарству, транспорту, индустрији, пољопривреди и информационим технологијама.
Њемачка, Аустрија, Холандија, Белгија и друге развијене државе већ годинама упозоравају да без стране радне снаге неће моћи одржати садашњи ниво економске активности. Њемачкој ће, према процјенама економских института, у наредним годинама бити потребне стотине хиљада нових радника годишње да би надокнадила одласке у пензију и пад броја домаћег становништва у радном добу.
Ипак, демографи упозоравају на то да миграције могу само ублажити, али не и ријешити европску демографску кризу. Оне могу попунити празнине на тржишту рада, али не могу промијенити чињеницу да европска друштва имају све мање дјеце.

ЕКОНОМИЈА И ДРУШТВО

Економски аргумент у прилог миграцијама један је од најснажнијих у европској расправи. Без страних радника многе европске привреде данас би се суочиле са озбиљним проблемима у производњи, здравству, транспорту, угоститељству и јавним службама. У Њемачкој, Аустрији, Холандији и другим развијеним земљама велики број сектора већ зависи од радника рођених у иностранству.
Међутим, економска корист је само једна страна приче. Са смањењем броја радника који уплаћују доприносе расте притисак на пензијске фондове и здравствене системе. Зато државе траже комбинацију рјешења: повећање продуктивности, дуже задржавање људи на тржишту рада, реформу пензијских система и контролисан прилив радне снаге из иностранства.

НАЈВЕЋИ ИЗАЗОВИ

Долазак нових становника није крај миграционог процеса. Прави изазов почиње након преласка границе. Интеграција не значи само запошљавање, већ и учење језика, приступ образовању, прихватање закона и друштвених правила, као и укључивање у локалне заједнице.

Искуства Француске, Белгије, Њемачке и Шведске показују да тај процес није једноставан. У појединим срединама настале су заједнице које су у одређеној мјери одвојене од остатка друштва, што је отворило питање колико брзо државе могу интегрисати велики број нових становника.
Зато европска расправа више није само питање колико миграната нека земља може примити, већ и колики је капацитет једног друштва да обезбиједи успјешну интеграцију.

ГЛАВНЕ ДЕСТИНАЦИЈЕ

Највеће посљедице демографских промјена видљиве су у западној Европи, која је постала главно одредиште миграната из Африке, са Блиског истока, из Азије, али и источне Европе. Њемачка је већ деценијама најважнија европска миграциона дестинација. Као највећа економија привлачи раднике високим платама, развијеним системом социјалне заштите и великом потражњом за радном снагом. Данас више од четвртине становника Њемачке има миграционо поријекло, а у великим градовима тај удио је знатно већи, посебно међу млађим генерацијама. Њемачка је истовремено примјер и потребе и проблема миграција. Привреди су потребни радници, али је након великог таласа долазака 2015. постало јасно да економска потреба сама по себи није довољна без ефикасног система интеграције.

Слични процеси видљиви су и у другим државама. Француска има једну од највећих имигрантских заједница у Европи, док Аустрија и Холандија у великој мјери зависе од стране радне снаге у здравству, њези, грађевинарству и услугама.
Шведска је, с друге стране, посљедњих година значајно промијенила миграциону политику. Земља која је дуго важила за симбол отворености увела је строжа правила након што су питања интеграције, криминала и организованих група постала једна од главних политичких тема.

ОД ИЗВОЗА ДО УВОЗА

Посебну димензију европске демографске кризе представља источна Европа. За разлику од западних земаља које су привлачиле мигранте, државе источне Европе деценијама су биле извозници становништва.

Румунија, Бугарска, Хрватска и друге земље изгубиле су милионе људи који су након уласка у ЕУ отишли у Њемачку, Аустрију, Ирску, Холандију и друге богатије државе. Међутим, посљедњих година долази до обрта. Земље које су некада слале раднике у иностранство сада све више морају да их увозе.
То је посебно видљиво у Хрватској. Земља која је годинама губила младе раднике због одласка у Њемачку и Аустрију данас све више зависи од радника из Непала, Филипина, Индије и других азијских земаља. То је важна паралела са БиХ. Балкан све више улази у исти демографски циклус кроз који је источна Европа већ прошла, прво извоз сопственог становништва, а затим увоз радне снаге.

НОВИ КУРС БРИСЕЛА

Суочена са све већим притиском грађана и држава чланица Европска унија посљедњих година мијења приступ миграцијама. Нови европски пакт о миграцијама и азилу предвиђа брже процедуре за враћање лица која немају право боравка, јачање контроле спољних граница и већу сарадњу са државама изван Уније. Циљ је пронаћи равнотежу између два захтјева који често иду један против другог, потребе европске привреде за радницима и захтјева грађана за већом контролом миграционих токова.

Поједине државе отишле су корак даље. Италија се са Албанијом договорила о формирању центара за обраду захтјева миграната који стижу преко Средоземља, а сличне моделе разматрају и друге европске земље. Идеја је да буде смањен број илегалних улазака, убрзане процедуре за азил и бржи повратак лица која не испуњавају услове за останак у ЕУ. Међутим, организације за заштиту људских права упозоравају да све мјере морају бити у складу са међународним конвенцијама и основним правима.

АМЕРИЧКИ СТАВ

На европску расправу снажно утичу и промјене у САД. Администрација Доналда Трампа поново је у први план ставила право држава да саме одлучују ко може ући на њихову територију и под којим условима. Такав приступ наишао је на подршку дијела европских влада, посебно у централној Европи. 

Мађарска, Пољска и неке друге државе годинама заговарају став да заштита државних граница није супротна међународној сарадњи, већ представља један од основних елемената државног суверенитета. Њихови политички лидери истичу да свака држава мора самостално одлучивати о броју и структури миграната које може прихватити, у складу са сопственим економским, културним и безбједносним капацитетима.

БАЛКАН 

Док западна Европа покушава да пронађе равнотежу између потреба привреде и интеграције миграната, Балкан се суочава са другачијим, али подједнако озбиљним демографским проблемом. Регион већ деценијама губи становништво. Десетине хиљада младих и радно способних људи сваке године одлазе у Њемачку, Аустрију, Словенију, Хрватску и друге државе ЕУ у потрази за бољим платама и безбједнијом будућношћу.

За разлику од ранијих миграционих таласа, када су балканске земље углавном биле извор радне снаге за развијену Европу, данас се појављује нови феномен - државе које губе сопствено становништво почињу да увозе раднике. Источна Европа већ је прошла тај пут. Након масовног одласка сопствених грађана, Пољска, Румунија и Хрватска суочиле су се са недостатком радника у грађевинарству, индустрији, транспорту и услугама. Сличан сценарио постепено се појављује и на западном Балкану.

И БиХ се налази у специфичној позицији. С једне стране наставља се одлазак младих и радно способних људи у земље Европске уније. С друге стране домаћи послодавци све теже проналазе раднике и све више се окрећу иностранству. Број издатих радних дозвола страним држављанима расте из године у годину, а највећа потражња је у грађевинарству, металској индустрији, саобраћају, туризму, угоститељству и производњи.
Међу радницима који долазе у БиХ све више је држављана Непала, Индије, Бангладеша, Турске, Филипина и других азијских земаља.

УПОЗОРЕЊА

Стручњаци упозоравају на то да увоз радне снаге није замјена за дугорочну демографску политику. Главни проблем остаје чињеница да БиХ годинама има негативан природни прираштај, мањи број рођене дјеце и све старије становништво. Све је мање ученика у школама, мање младих породица, а број пензионера расте. Многе локалне заједнице већ затварају подручне школе, јер нема довољно дјеце. Истовремено, привредници упозоравају да без нових радника није могуће одржати економски раст. Тако настаје један од највећих парадокса савремене БиХ - земља која има незапослене, али губи раднике, а затим мора да их увози.

САТ ОТКУЦАВА

Једно је сигурно демографски сат наставља да откуцава. Европа сваке године има мање рођених, више старијих становника и већу потребу за радницима. То је лекција која се све више односи и на БиХ. Ако се наставе садашњи трендови, одлазак младих, пад броја рођених и раст потребе за страном радном снагом, питање више неће бити да ли ће се европски демографски сценарио пресликати и на БиХ. Питање ће бити колико брзо.
Зато расправа о миграцијама више није само расправа о границама, азилу или тржишту рада. Она је расправа о будућности европских друштава, али и земаља попут БиХ. На крају, најважније питање није само ко ће доћи у Европу. Једнако важно је, ко ће у њој остати. За БиХ је то питање можда још важније: ко ће остати да ради, ствара и гради будућност.

НЕСРАЗМЈЕР

Подаци Одјељења за становништво Уједињених нација показују колико су миграције неравномјерно распоређене широм свијета. У појединим државама мигранти чине готово занемарив дио становништва. На Куби њихов удио износи свега око 0,02 одсто, на Филипинима око 0,08 одсто, док у Кини и Мадагаскару износи око 0,12 процената. С друге стране постоји мањи број држава у којима је становништво рођено у иностранству постало важан дио друштва. Међу њима су Канада, Аустралија и Швајцарска, али и већина економски најразвијенијих држава западне Европе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.