Какву поруку Вашингтон шаље БиХ и Србији избором нових амбасадора

​БАЊАЛУКА - САД би у Сарајево ускоро могле послати амбасадора прилично другачијег профила од оних на које је БиХ навикла. Умјесто класичног каријерног дипломате Вашингтон је за новог амбасадора номиновао пензионисаног бригадног генерала америчких маринаца Роналда Џонсона, човјека са вишедеценијским војним, командним и међународним искуством.

У институције БиХ већ је упућен захтјев за давање агремана, чиме је направљен важан корак ка његовом доласку у Сарајево.

Предсједништво БиХ данас је дало агреман Роналду Џонсону за новог амбасадора САД у БиХ.

Агреман представља дипломатску сагласност државе домаћина за именовање шефа дипломатске мисије, а позитиван одговор БиХ отворио је пут за његово званично именовање, али Џонсон прије доласка у Сарајево мора проћи и процедуру потврде у америчком Сенату.

ШТА ВАШИНГТОН ЖЕЛИ

Бијела кућа је Џонсонову номинацију, заједно са кандидатуром Мајкла К. Јанга за амбасадора у Србији, упутила Сенату. На први поглед, ријеч је о кадровској промјени. Међутим, избор човјека са таквом биографијом тешко се може посматрати изоловано од шире политике администрације америчког предсједника Доналда Трампа, која настоји да преиспита досадашњи однос Вашингтона према Европи, НАТО-у и Балкану. Зато се намеће питање шта Вашингтон сада жели од БиХ и какав простор у новој америчкој политици има Република Српска?

Џонсон је у америчком Маринском корпусу провео више од 30 година. Био је војни посматрач Уједињених нација на Блиском истоку, учествовао у операцијама "Пустињски штит" и "Пустињска олуја" током Заливског рата, служио у Гвантанаму и учествовао у операцији "Ирачка слобода". Командовао је маринским јединицама, радио на питањима безбједности у централној Азији, а имао је и улогу у евакуацији америчких држављана из Бејрута. Након пензионисања наставио је да се бави стратешким и безбједносним питањима.

То није биографија класичног дипломате. Џонсон у Сарајево долази као човјек чија је професионална каријера обиљежена војском, безбједношћу и управљањем кризама. Због тога је разумно очекивати да ће стабилност и безбједност БиХ имати значајно мјесто у његовом мандату. То не значи повратак америчке војне управе над БиХ, нити је доказ нове интервенционистичке политике. Али јесте сигнал да безбједносна димензија БиХ за Вашингтон није нестала.

БУДУЋНОСТ ОХР-а

Истовремено, све је очигледније да Трампова администрација мијења начин на који жели да буде присутна у Европи и на Балкану. Она више наглашава амерички интерес, безбједност, економску корист и конкретне резултате. Мање је нагласка на политичком инжењерингу, а више на управљању интересима и ризицима.

Такав приступ препознаје и политички аналитичар Небојша Малић, који избор Џонсона, Јанга и осталих кандидата види као могући показатељ промјене односа Вашингтона према региону. Према његовој оцјени Вашингтон је све мање заинтересован за преуређивање друштава и политичких система, а више за конкретну корист коју може да оствари кроз економску, војну и стратешку сарадњу са домаћим властима.

- Прошло је вријеме империјалних проконзула - поручује Малић, оцјењујући да је мало вјероватно да ће нови амерички амбасадори бити фигуре попут неких претходних представника који су имали снажан политички утицај.

Према његовом мишљењу, много ће зависити од тога да ли ће нови амбасадори спроводити политику Бијеле куће или ће, као што је то раније био случај, покушавати да креирају сопствени политички приступ региону.

У том контексту посебну тежину добија и питање будућности ОХР-а. Вашингтон је посљедњих мјесеци слао сигнале да би улога међународног представника у БиХ у будућности могла бити ограниченија и да домаће институције треба да преузму већу одговорност за рјешавање унутрашњих проблема. То не значи да САД аутоматски одустају од ОХР-а, али отвара могућност промјене приступа, од снажног међународног туторства ка већем ослањању на домаћи политички договор.

За Републику Српску то је посебно важно. Ограниченија улога високог представника сама по себи не би значила промјену америчког става о свим питањима у БиХ, али би могла смањити простор за интервенисање међународних представника у домаће политичке процесе.

Уколико би уз то дошло и до снажнијег инсистирања Вашингтона на директном разговору са свим домаћим актерима, укључујући Бањалуку, то би представљало примјетну промјену у односу на период у којем су америчка дипломатија и ОХР често били дио истог политичког фронта.

Управо зато Џонсонов долазак може бити важан тест. Генерал у Сарајеву не мора нужно значити више америчког интервенционизма. Може значити и другачији тип ангажмана, мање политичког туторства, а више фокуса на безбједност, стабилност и конкретне америчке интересе.

СТРАТЕШКО ПАРТНЕРСТВО

Џонсонов избор добија додатну тежину када се посматра заједно са кадровским рјешењем Вашингтона за Србију. Док је за Сарајево номинован пензионисани бригадни генерал са дугогодишњим искуством у војним операцијама и међународној безбједности, за амбасадора у Београду предложен је Мајкл К. Јанг, правник и искусни дипломата са значајним искуством у америчкој администрацији.

Јанг је током каријере обављао високе функције у Стејт департменту, учествовао у важним међународним преговорима и бавио се питањима међународног права, трговине и спољне политике.

- У Сарајево Вашингтон шаље генерала, у Београд дипломату - каже Малић, оцјењујући да сама разлика у профилима не доказује постојање двије одвојене политике, али да је тешко занемарити различите приоритете које ти избори могу наговијестити.

Дипломата Зоран Миливојевић сматра да избор кадрова за Београд и Сарајево треба посматрати у контексту ширег преиспитивања америчке политике према региону. У том контексту, како истиче за "Глас Српске", значајан је и меморандум о стратешкој сарадњи САД и Србије, који су потписали амерички државни секретар Марко Рубио и српски министар спољних послова Марко Ђурић. Документ показује настојање Вашингтона и Београда да односе подигну на шири стратешки ниво, са више простора за економску, енергетску и безбједносну сарадњу. Према Миливојевићевој оцјени, такав развој односа показује да Вашингтон Србију све више посматра као важног регионалног, стратешког и економског партнера, а не само кроз питања која су годинама доминирала америчком политиком према Балкану.

Истовремено, избор Роналда Џонсона за Сарајево указује на то да САД БиХ и даље посматрају првенствено кроз призму стабилности и безбједности.

Управо у томе се, како додаје, можда и налази најважнија порука нових кадровских рјешења Вашингтона. Америка не користи исти инструмент за цијели Балкан, али не намјерава ни да се повуче из овог простора. У Београду, дипломатија, право и економија. У Сарајеву, безбједност и стабилност. А између њих, покушај Вашингтона да задржи политички, економски и безбједносни утицај на цијелом региону, али са другачијим приоритетима и другачијим алатима.

ЦРНА ГОРА

Вашингтон је недавно за новог амбасадора САД у Црној Гори номиновао Питера Мекоја из Јужне Каролине. Мекој је адвокат и републиканац, а од 2020. до 2021. године био је федерални тужилац за Јужну Каролину, након што га је на ту функцију именовао тадашњи предсједник Доналд Трамп. Претходно је био посланик у Представничком дому Јужне Каролине.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.