Из мог угла: Употреба и злоупотреба медија

Пише др Мирослав МИКЕШ

РИЈЕЧ мњење потиче од старославенске ријечи мнити (имати мишљење о нечему), стари Грци су то звали доха, Енглези и Французи "опинион". Јавно мњење настаје када већина људи слободно о некоме или нечему може изразити своје мишљење и став, а посебно када га на основу објективних премиса може стећи. У тоталитарним режимима јавног мњења нема, јер су грађани, које Љубомир Тадић зове подвлашћеним у страху да изнесу свој став о власти и властодршцима, а не постоји мјесто и начин на који би и могли стећи реалан став. Један од симбола демократије је постојање и слободно стварање јавног мњења, односно када грађани имају прилику да стекну информације на основу којих могу стећи своје мишљење и створити закључак, а такође да то мишљење могу слободно изнијети. Јавно мњење се изражава на јавним скуповима, слободно израженим ставовима опозиције у парламенту или кроз призму медија. У демократији јавно мњење служи као корективни фактор за изабрану власт, која на тај начин слуша глас народа, чији ехо га дочекује на сљедећим изборима. У моћним државама данас често власт манипулише јавним мњењем, да би се створила критична маса подршке, па да власт дјелује тобоже по захтјеву народа, а у ствари, је народ дао сагласност за одлуку коју је власт претходно већ донијела. Еклатантан примјер за то је Ирак и лажне вијести о хемијском оружју за масовно уништавање у рукама Садама Хусеина. Савремени свијет се заснива на информацијама, па су медији, као средство обликовања јавног мњења постали изузетно моћни. На просторима бивше Југославије, пред рат, као и у току рата, средства информисања су често била ударна песница шовинистичких покрета и средство за распиривање националне и вјерске мржње. Након рата, један дио медија на челу са слободно мислећим људима је направио малу медијску револуцију и покренуо борбу против организованог криминала, непотизма, корупције и других за друштво канцерогених материја. Неки предводници таквих позитивних стремљења су за своју храброст платили високу цијену, неки чак и животом или дијеловима тијела. Инспиратори и извршиоци никада нису пронађени. У свему томе треба имати мјеру, поштовати личност човјека, његову приватност, достојанство и интегритет. Само тако може да постоји озбиљно и дуготрајно цијењено новинарство. Када сам био знатно млађи, у споровима око чињеница, главни аргумент је био: "читао сам у новинама", јер се медијима вјеровало. Данас то није увијек на замишљеном нивоу. Изразит примјер непоштовања човјекове личности и сраман облик журналистичког рада је недјељна емисија на ХРТ-у "Недељом у 2". ХРТ је респектабилна, утицајна и моћна телевизија, којој је предметна емисија сигурно мрља, сигуран сам да су тога свјесни и у руководству те медијске куће. По снијегу и невремену, у недјељу, човјек који ради 18 сати дневно, умјесто да буде са својом породицом долази, као гост у емисију. Заслужује ли, бар елементарно, људско поштовање? Милорад Додик са својим темпераментом и са својим "на ти" у односима са водитељима је демократа, који се не плаши да дође било гдје и саслуша, те на свој начин одговори на било какве критике. Међутим, оне требају бити засноване на аргументима и доказима, а не на увредама и инсинуацијама. Што је најгоре, како би се то рекло у кривичном праву, све је то организовано са умишљајем, директним умишљајем, односно намјером, а по принципу два лоша убише Милоша, што је овај пут остало само у покушају. Уводни прилог госпође, која је рад усклађен са идејама оствареним, између осталог, крајем рата на овим просторима није ни могао бити другачији од таквог менталног склопа, који се јавно у разним нијансама од наведене госпође чује од тог доба, па на овамо. Сасути свом госту у лице, у првом минуту да је шверцер, да је криминалац, шовиниста и много шта друго говори све о домаћину, а не о госту. Не рећи госту да има намјеру да укључи у емисију само једног госта изван студија и то баш оног, против којег је Милорад Додик управо поднио тужбу ради клевете, такође говори о нивоу водитеља, са типично хрватским именом и презименом: Aлександар Станковић! Што би народ рекао, увијек су горе потурице од Турака. Довести у ситуацију предсједника Владе да треба из припремљене засједе, да коментарише увреде човјека којег је тужио су више него приземне. Коментари самозваног интелектуалца у стилу "зипа на ђале" у маниру свог суграђанина, који је "бранио Сарајево у тенама" сигурно просјечном, неоптерећеном гледаоцу из Републике Српске не улива емоције са циљем зближавања, јер би то представљало противприродни блуд. Искључиво илустрације ради, Милорад Додик је био опозиција СДС у вријеме ружних ратних збивања, у његовој странци на високим позицијама су и Хрвати, уважени бискуп монсињор Фрањо Комарица је био присутан и на комеморацији поводом смрти др Милана Јелића, те на свечаном отварању зграде Владе Републике Српске. Говори ли то довољно о личном Додиковом односу према избјеглицама и према хрватском питању у Републици Српској, не губећи из вида да Влада Српске води рачуна и о 100 хиљада држављана Републике Хрватске, који су директно протјерани из те државе. С циљем добрих међудржавних и међуљудских односа, који су свима потребни, а без којих никога од нас Европа неће радо прихватити, потребно је исказану мржњу и нетрпељивост хитно промијенити, а дозволити слободу и слободну употребу медија, а онемогућити исказану непристојну злоупотребу. С обзиром на велико знање и храброст два ортака, предлажем им ТВ емисију у Бањој Луци, Београду, Љубљани, Скопљу, Вашингтону, било гдје, изван њихових бункера. Претпостављам да премијер за такве више нема времена и не треба да има. Потписник ове колумне, адвокат, учесник у законодавној власти, доктор уставног права, нуди се да буде "жртва" уједињеног "елитног" новинарства, уколико није испод њиховог нивоа. Да ли су они испод мог или изнад мог, питање је сад.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.