Из мог угла: Прижељкивани Срби

Пише Томо МAРИЋ

НA БAЛКAНУ, а поготово међу Србима, важи само Балканцима знано правило које гласи: све што човјек зна открили су му срце и страст, а не новац и разум! У новом, силом и милом, прекомпонованом свијету, у којем је нестала Југославија, на њеном простору настала (и још настају!) бројне назови државе, само је Србија (и уопште Срби) остала вјерна свом виђењу свијета. Кад се томе још дода невиђени притисак и отворени покушај отимања Косова, сваком оном ко има намјеру и да гледа и да види, ваљда је јасно куда иде тај нови - стари свијет. Срби такви какви јесу ни данас не желе да прихвате да се неучествовање у глобализацији скупо плаћа. Мијењају се само методе, суштина остаје иста. Ко је, опет, био у служби новог-старог свјетског поретка симболично је награђен, истина, не награђује се народ него појединци: корумпирани политичари, мега-шверцери, медијски магнати, бјелосвјетски разбојници... Уз Србију, на удару дијела међународне заједнице је и Република Српска. Зашто? Зато што жели да буде оно што јесте и да својом аутентичношћу буде равноправна у БиХ. Ни мање ни више, то јој гарантује Дејтонски споразум, као дио Устава БиХ, али како то изгледа у пракси, свакодневни смо свједоци. Зашто "великом свијету" одједном, или већ дуже вријеме, није по вољи прва политичка фигура Републике Српске Милорад Додик? Просто, јер и он жели да буде оно што јесте, дио народа којем припада и чије жеље и стремљења зна. Као такав, нашао се на удару, а мач освете, стално му пријети такозваним бонским овлашћењима високог представника. Преведено на нама знани језик, уцјењује се смјеном. Прво је то чинио Шварц Шилинг, данас Мирослав Лајчак. За чудо, бар за сада, ниједан ни други нису имали храбрости да посегну за тако ригорозном мјером. Пресудила је Додикова непоколебљивост, али и огромна подршка народа. Сад се, као вид борбе против организованог криминала, посеже за поновним формирањем међународног антикорупционог тима. Aналитичари који знају, и могу да предвиде, "шта се иза брда ваља", кажу да се тај тим опет формира искључиво и једино због Милорада Додика. Цијела машинерија - медијска, политичка, економска, полицијска, војна... - која прати и помно слиједи све акције дијела међународне заједнице, припремајући терен политичким резоном да циљ оправдава средства. Они ће и рећи, јел' да, све је добро и све има смисла. Можда и јесте добро, можда и има смисла, али не свуда, не увијек и не за свакога. Бар смо се те истине нагледали ми у Републици Српској. Горко смо се увјерили и плаћали скупу цијену, гледајући у оригиналу - без ЦНН-а, ББЦ-а, AБЦ-а, "Њујорк тајмса",. "Лондон тајмса", "Aлгемајне цајтунга", "Ле монда", "Ла стампе", "Коријере дела сере", "Ел паиса"... - да је најскупље оно што није на продају. Не чини ли вам се позната и већ виђена животно-језичка филозофија да је латиница намијењена слободним и живим Србима, а ћирилица за мртве Србе, ограђене у гробљима и на споменицима стратишта. "Велики свијет", кроз историју, у истом омјеру чинио је велика дјела и велика злодјела. У исту раван дођу и једни и други. Народима који желе да буду оно што јесу морални закон вриједи за сва времена. Послушајте сажет извјештај Хелсиншког одбора за људска права у Србији: "Срби мрзе Јевреје. Први у Европи су их, у Другом светском рату, истребили из своје државе, а сада се на тој антисемитској и злочиначкој традицији, уз учешће Српске православне цркве, гради нови српски идентитет. Одбор зато препоручује да се у српској националистичкој политици, после војничког пораза. мора нанети и ментални пораз. Одбор је угледан, председница одбора Соња Бисерко још толико. Оптужбе су страшне, а препоруке колико бруталне толико и оправдане, с обзиром на тежину изнетих оптужби. Србима нема друге него да погну главу и прихвате кривицу. Или, ипак, пре него што то учинимо, још смемо да посумњамо у оно што одбор каже? Тим пре што они који су, ваљда, по природи ствари и најзаинтересованији за целу причу - јеврејска заједница и у Србији и у свету (Центар Симон Визентал) - о свему имају много, много другачије мишљење. О Фактима, историјским и овим свежим, да и не говоримо..." (НИН, 17. јануар 2008. године). Човјеку остаје једино да ћути од бијеса и - истовремено - да се беспоштедно бори за истину. Колико је то заблуда, а колико једини пут да се брани цивилизација којој припадамо, показаће вријеме, ма какво било и ма каква и колика се цијена за његово трајање плаћала, са Соњом Бисерко, њој сличним и ко зна све с ким још.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.