Из мог угла: Бол је бол

Пише Томо МAРИЋ

БОЛЕСТИ и повреде су један од најзначајнијих узрока социјалне зависности човјека. Снага и природа те зависности варирају на врло широкој скали од непосредног ризика биолошког нестанка (смрти) до малих препрека у вршењу основних животних активности. Бол је као и свака друга емоција, саставни дио нас и нашег бића. Како љубав и туга и страх, тако и бол, физичка и душевна. Поред степена и обима, свако оштећење у здравственом смислу садржи и друге одреднице које се могу актуелизовати у односу на захтјеве животне средине и професије. Разноликост тих односа потврђује вишеструко значење оштећења у свакодневном животу. У здравственом смислу "оштећење је сваки губитак или неправилност психолошке, физиолошке или анатомске грађе или функције". Губитак посла, професионалног или друштвеног положаја, може да проузрокује оштећење које означавамо као душевни бол. Због душевног бола бивши, смијењени директори, разних предузећа и институција у Републици Српској, по одлуци суда, морају бити материјално обештећени, и то у износима од којих се обичном човјеку заврти у глави. Биолошки нестанак (смрт) дјетета је вјероватно узрочник најјачег душевног бола који медицинска наука може да забиљежи. Aко је то тако, мада нисам стручњак за ту област, размишљам као човјек који има емоције, онда се питам колико очева и мајки пати од тог психичког обољења, због тога што су им синови биолошки нестали, на ратиштима Републике Српске и шире, а нису успјели да остваре наплату за то своје здравствено оштећење. Хоћу да вјерујем, да ће смијењени директори, кад наплате обештећење за свој душевни бол, узрокованим смјењивањем са функција, подијелити одштету, са неким од родитеља, чији су синови биолошки нестали и да им тако, бар мало, ублаже посљедице од истог психичког обољења, проузрокованим на сасвим различит начин. И кад смо код душевног бола, требало би се запитати да ли мајке несрећних дјевојчица из Дервенте пате од душевног бола. Ем су им мужеви биолошки нестали, ем су им ћерке дио прљаве игре појединаца у поменутој средини. Ко је ту крив нека се докаже на суду. И без намјере да неког осуђује или да брани без суда, одлуку Министарства за породицу, омладину и спорт Републике Српске и њеног министра Проке Драгосављевића, да помогне унесрећеним мајкама, које пате од душевног бола, појединци осуђују као мијешање извршне у судску власт. Какав апсурд. Потез министра Драгосављевића треба само посматрати као гест добре воље да се помогне беспомоћнима. Па то и јесте посао владе и њених министарстава. Посао владе није само да прописује законе и правила друштвене игре која се зове живот, већ и да помаже онима који не могу сами себи помоћи. Нису те мајке криве што немају довољно новца да саме бране интересе своје дјеце. Можда ће баш оне бити срећне и добити од "обољелих" директора дио новца кад наплате милионске износе, чиме ће бити смањен душевни бол и мајкама и (бившим) директорима. У том случају министарство неће морати да троши новац из буџета који иначе пуне порески обвезници Републике Српске.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.