Истине се плаше они којима је Добровољачка црна мрља на савјести

ХAН ПИЈЕСAК - Коме сметају упаљене свијеће и цвијеће положено у Добровољачкој улици? Ко се плаши да призна да је у Добровољачкој почињен ратни злочин, можда и најтежи у протеклом рату? Плаше се они који Добровољачку носе као црну мрљу на својој савјести, каже Богдана Томовић, мајка војника ЈНA Здравка Томовића, страдалог 3. маја 1992. године у колони ЈНA у сарајевској улици.

- Када је колона прекинута, наоружани војник такозване Aрмије РБиХ скочио је на хаубу аута којим је Здравко управљао и пуцао му у врат - прича Богдана и додаје да је Здравка посљедњи пут чула кобног 3. маја око 15 часова, када је повлачење колоне ЈНA било у току.

- Плакали смо, а Здравко нас је тјешио. Никада нећу заборавити његове ријечи: "Не брините. Чува Бог, Здравка свог". На вијестима сам чула шта се касније збило - прича Богдана, која је тијело сина пронашла 18 мјесеци послије.

- Здравков отац дуго га је тражио по Сарајеву, а сестра Јела боса је пресретала војна возила, окретала сваког војника и питала: "Да ли је жив мој Здравко?" - каже Богдана и додаје да је "неподношљиво да масакр у Добровољачкој никога не интересује".

- Мој Здравко је био весео и добар дјечак. Никоме није учинио ништа нажао. Мучки су га убили и тражим да налогодавци и починиоци буду кажњени. Први пут сам прошле године могла да посјетим мјесто погибије мог сина - прича Богдана.

Дана, када су измасакрирани ненаоружани и невини војници ЈНA, угашена је славска свијећа у породици Гвозденовић. Обрад, јединац у породици, понос шест сестара и оца, официр ЈНA, мучки је убијен у Добровољачкој.

- Његово тијело су два дана газили и шутали. На крају су га и запалили. Јован Дивјак је био његов професор и под његовом командом је и убијен. Нећу се смирити док се кривци не изведу пред лице правде - каже Гордана Гвозденовић, сестра убијеног Обрада, и додаје да је братово тијело тражила 18 дана.

- Чекали смо га на слави светог Ђорђа, а стигао нам глас о његовој погибији. Отишли смо у Сарајево да га тражимо. Видјела сам бројне лешеве, рањенике. Брата нисам могла наћи. Када сам га коначно пронашла на Војно-медицинској академији у Београду, видјела сам угљенисано тијело са једном чизмом на нози. Био је то мој брат - прича Гордана.

"Хероји"

Ране никако да зацијеле. Увијек изнова их отварају неправде према убијеним српским војницима, спорост у рјешавању тужби, дупли аршини међународне заједнице према злочинима почињеним у БиХ. Породице страдалих вјерују у власти РС. Кажу помоћи ће им да злочин не остане некажњен.

- Хероји се не диче својим црним тачкама - поручују Јовану Дивјаку породице убијених војника ЈНA.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.