Интервју: Петар Пећанац , први човјек из Српске и БиХ ко

Свако треба да има свој Еверест. Не мора то бити планина. То може да буде успјех у послу, образовању, породици, љубави... Све је у нашој глави. Нема препреке која не може да се савлада

РЕПУБЛИКA Српска добила је још једну истинску спортску величину - Петра Пећанца, бањолучког алпинисту који је поставио српску тробојку на највишу тачку на планети, Монт Еверест, висок 8.848 метара. Овим подвигом Пећанац је ушао у историју као први човјек из Српске и БиХ који је стао на кров свијета. - Још не могу да вјерујем да ми се то десило. Још сам у облацима Хималаја. Тек када сам угледао онолико народа на дочеку у Бањој Луци и чуо како скандирају моје име, постало ми је јасно да сам учинио нешто велико за Бању Луку и Републику Српску - изјавио је у интервјуу за "Глас Српске" Петар Пећанац. ? Како сте се осјећали у тренутку када сте крочили на највиши врх на свијету? - То је фантастичан осјећај. Помало нестваран. Као да се налазите на другој планети. Мир је. Зора је рудила. Нема ништа љепше од свитања на Хималајима. Сјећам се тог јутра, сунце је полако излазило и обасјавало једну страну свијета, друга је била у мраку, на облацима испод нас појавила се сјена леденог и стјеновитог горостаса у облику пирамиде. Тек тада нам постаје јасно да су природа и Бог господари свега, а да смо ми људи само кратко, у пролазу, на овом свијету. ? Aлпинисти воле да кажу да Еверест не признаје побједнике... - То је тачно. Еверест можете освојити само и искључиво вољом леденог дива, никако другачије. Морате поштовати Еверест да би он поштовао вас. Многи алпинисти су тврдоглаво јуришали ка врху, по великом невремену, значи, нису били стрпљиви и зато су, нажалост, заувијек остали на планини. Да бисте га походили, морате бити стрпљиви и мудро освајати метар по метар, што бисмо ми алпинисти рекли, "Еверест се главом пење". Наравно, неопходно је да сте здрави и физички спремни, али психичка стабилност је пресудна. Бројни су алпинисти одустали свега неколико стотина метара пред врхом. Једноставно су посумњали у себе, неки су то учинили из страха, други су умислили да су добили висинску болест, да су им промрзле руке и ноге, да не могу да дишу... Мени се, на срећу, то овога пута није десило. Вјеровао сам у себе. Никада нисам посумњао да ћу одустати. Имао сам циљ и ишао сам напријед. И док сам врх гледао кришом из базног кампа, знао сам да ћу стати на њега, за разлику од мог пријатеља Симе Драгичевића, који је одустао на 8.500 метара. За нас алпинисте и то је велики и храбар потез, јер некада је теже одустати него кренути напријед. Поштујемо његову одлуку, јер је оцијенио да је за тим тако најбоље. ? Шта Вас је мотивисало да кренете на овако захтјевну и опасну експедицију? - Иначе, у свему што радим у животу желим да постижем најбоље резултате. По професији сам фотограф и за добру фотографију спреман сам да се пењем на највеће дрвеће и стијене, да се спуштам у шпиље, да чекам по неколико сати за добру фотографију, залазак сунца, одсјај муње на небу... Такав сам и у алпинизму. Када сам открио чари овог веома тешког, али недовољно признатог спорта код нас, одмах сам пријатељима рекао да ћу освојити Еверест. Наравно, неки су се тада смијали, сада ми честитају. Колико сам био упоран да остварим свој животни сан, показује и чињеница да сам без имало размишљања отишао у Aмерику, гдје сам радио као менаџер-фотограф на броду. Јер, само тако сам могао да зарадим новац потребан за алпинистичке експедиције. Исто тако, мој посао је једна велика авантура, на броду сам обишао велики број земаља, упознао много људи, учио стране језике, упознавао различите културе... ? Колико је трајала експедиција на највиши врх свијета? - Два мјесеца. Из Београда смо кренули за главни град Непала, Катманду, 31. марта. Сам завршни успон је трајао четири дана. Еверест смо освојили 20. маја. Из базног кампа, који се налазио на висини од 8.300 метара, кренули смо ка врху у 23 часа. На врх смо сригли ујутро око 8.45 часова. Горе смо се задржали сат и по, иако се, због послијеподневног невремена, препоручује максимално задржавање до 15 минута. Сачекао сам другу групу алпиниста, а уједно сам снимао камером и фотопаратом прелијепе хималајске пејзаже. На врху може да стане десетак људи. По повратку сам био исцрпљен. Леђа су ме јако бољела. У том тренутку рекао сам да се нећу више никада пењати на Еверест. Међутим, чим сам стигао у базни камп и одморио се, синула ми је идеја да поново походим Еверест са непалске стране, јер смо овога пута ишли кинеском. ? На Евересту су заувијек остали бројни алпинисти? - Нажалост, то је истина. И ми смо наишли на смрзнуто тијело чешког алпинисте. Јапански алпиниста је настрадао приликом силаска с врха. Настрадали су и неки Шерпаси - водичи. То заиста није нимало пријатно гледати. Посебно је тешко било Драгани Рајбловић, која је била једина жена међу нама. Ове несреће су је биле мало узнемириле. Међутим, то нас није спријечило у остваривању нашег циља. Многи нам замјере што се, како они тврде, беспотребно излажемо опасностима, али оно што ми доживимо на врху, то се не може описати ријечима. Тај осјећај и ужитак се не може ничим платити. Кинези за Еверест кажу да је трећи пол. ? Овим подвигом показали сте младима да је у животу све могуће? - На дочеку у Бањој Луци младима сам поручио да свако треба да има свој Еверест. Не мора то бити планина. То може да буде успјех у послу, образовању, породици, љубави... Све је у нашој глави. Нема препреке која не може да се савлада. Само је битно имати визију и циљ којем стремимо. Резултати ће доћи сами. Чињеница је да млади данас нису превише упорни, да немају стрпљења, да нису превише амбициозни. Ја сам најбољи примјер како остварити свој сан. Истина, ја сам помало специфичан, авантуристички сам дух, то најбоље знају моји родитељи, који живе у Новом Саду. Готово пола свог живота провео сам на путу, у аутобусу, авиону, броду... Увијек сам у покрету. Једноставно сам такав и не бих се мијењао за неки чиновнички посао. ? Шта и куда даље? - За мјесец дана се враћам у Aмерику на брод. Морам да радим како бих вратио кредите и дугове пријатељима, без којих не бих могао отићи на Еверест. Потрошио сам око 40 хиљада марака на овој експедицији. Само је дозвола за освајање Евереста коштала седам хиљада долара. Опрема је такође веома скупа. Путни трошкови... Сада ћу се неко вријеме смирити на броду и враћати дугове. A послије тога планирам да кренем у освајање највиших врхова на свих седам континената. Жеља ми је, такође, да себи купим једрилицу с којом планирам да опловим земаљску куглу. Звучи нестварно, али нећу се лако предати. Разговарао Мирослав ФИЛИПОВИЋ ЧЕЛИЧНA ВОЉA ? Животни путеви одвели су Вас широм свијета... - Рођен сам у Дрвару. Основну и средњу школу сам завршио у Новом Саду, гдје сам и провео највећи дио живота. Потом долазим у Бању Луку, гдје сам радио у једној фотографској радњи. Због жеље да освојим Еверест, одлучио сам да одем у Aмерику. Нисам имао пара за папире, па сам морао да продам своју камеру и фотографску опрему. Да бих скупио 2.500 долара, колико ми је било потребно за пут, отказао сам и стан у којем сам био подстанар. Спавао сам у подруму фотографске радње. Сад видим да су се труд и одрицање исплатили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.