Имао девет година када су му убили породицу

БРAТУНAЦ - Бране Вучетић (25) из Бјеловца код Братунца, жртва напада снага Aрмије РБиХ из Сребренице на ово село, доживио је у првој години рата несрећу, претешку и за одраслог човјека.

Од 16. септембра до  14. децембра 1992. године, остао без иког свог. Муслимански војници су му убили мајку Радојку, оца Радована и брата Миленка, а њега ранили и одвели у сребренички логор, гдје је вријеђан, тучен и мучен глађу 56 дана.

- Кад сам ослобођен био сам збуњен што ме нису дочекали отац и брат, него ујак Душан и тека Достана. Aли, данима сам осјећао неподношљиву глад и тражио сам да једем. Пет пута су ми сипали неки кувани кромпир у тањир, а ја сам још увијек био гладан - присјећа се Брано.

Тек сутрадан су му рекли да су му убијени отац и брат. Брано је, три мјесеца раније, остао без мајке. Радојка је била међу Србима које су Бошњаци убили 16. септембра, на путу Братунац-Бјеловац.

- Имао сам само девет година и нисам могао да прихватим истину да сам остао без мајке, а убрзо послије тога и без осталих чланова породице. Кућу су нам запалили. Питао сам се како ћу сам и гдје ћу живјети - прича Бране.

Бригу о нејаком дјечаку преузели су ујак и тетка. Кад је завршио средњу Машинску школу у Братунцу схватио је, каже, да мора почети сам да брине о себи.

Запослио се као конобар, а послије тога почео је да ради у једној трговачкој радњи, гдје је и данас запослен.

- Желио сам да наставим школовање али плата то не може  да покрије. Међутим, од тог сна нисам одустао. Вјерујем да ће доћи боље вријеме и да ће ми неко помоћи - каже Бране.

На лицу овог младића и данас су видљиви ожиљци од рањавања у Бјеловцу.

- Пробудила ме ужасна пуцњава и јауци, који су допирали из села. Отац ми је рекао да одем у кућу комшинице Мире Филиповић да се тамо сакријем, док све прође. Сакрили смо се у оставу, која се налазила у поткровљу њене куће. Са нама су била Мирина дјеца, двоипогодишња Оливера и осмомјесечни Немања - сјећа се Брано и додаје да је неколико минута касније у ту просторију бачена бомба.

Кад је ослобођен из логора сазнао је да му је у тијелу и глави остало десет гелера.

Ожиљци на тијелу и души

У родни Бјеловац Брано Вучетић не иде. Тамо га, каже, све подсјећа на несрећу. Показује ожиљке на десном образу, а о ожиљцима у души каже:

- Иако сам одрастао са страшном истином да немам никог свог, никад то нисам прихватио. Паралише ме помисао да врата дома у којем сада живим, никада неће отворити мој отац Радован, мајка Радојка и брат Миленко.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.