ЕУ би била боља да је у њој СФРЈ

Београд - Да је бивша Југославија остала цијела избјегавши погубне ратове 90-их и ушла у ЕУ, не само да би људима у региону било боље, већ би и Европска унија била боља.

То је закључак пројекта сарадника Њемачког друштва за спољну политику (DRAP) Корнелијуса Адебара који је размотрио шта би било да је Европска унија уложила веће напоре, пре свега финансијским подстицајима, у опстанак Југославије и њено примање у своје чланство.

"Замислите како би Европа могла изгледати да се Федерална Република Југославија није распала, већ, рецимо, само да је остала без префикса Социјалистичка", наводи аутор у тексту објављеном на сајту DRAP-а.

Животи стотине хиљада људи у БиХ, Црној Гори, Хрватској, на Косову, Македонији, Словенији и Србији били би поштеђени, а САД не би ангажовале своје војнике у Европи први пут послије Другог свјетског рата, наводи Адебар додајући да би Балкан могао бити "боље мјесто", с чим се слажу и многи грађани независних држава насталих из СФРЈ.

По том хипотетичном сценарију, Југославија би затражила чланство у ЕУ 1991. и двије године касније почела приступне преговоре заједно с Аустријом, Финском и Шведском. Ипак, због проблема високе незапослености, јавног дуга и инфлације, као и на неконкурентне привреде, евроинтеграције Југославије би биле нешто спорије.

Југославија би на крају вијека постала чланица ЕУ заједно с Мађарском, Естонијом и Малтом, а захваљући раном почетку економске тразниције, у зону евра би могла ући заједно с Грчком. Политика проширења ЕУ би због тог хипотетичког успјеха Југославије била промијењена - процес више не би био геополитички већ заснован на заслугама.

Из овако замишљеног развоја, аутор закључује да би чињеница да постоји транзициона земља попут Југославије која тражи чланство у еврозони навело "старе чланице" да инсистирају на строжијој контроли економских политика чланица што би могло спречити кризе попут оних у Грчкој и Шпанији.

Избјегавајући рат на свом прагу, Европска унија би развијала и другачију спољну политику. Пошто не би било бруталног рата у њеном дворишту ЕУ не би радила на заједничким одбрамбеним снагама већ би се чланице ослониле на NATO који би био ангажован углавном изван европских граница.

Југославија би, с друге стране, као једна од оснивачица Покрета несврстаних омогућила боље односе ЕУ с новим силама у повоју попут Индије, Јужне Афирке, Индонезије и Малезије, што би било значајно преимућство за ЕУ имајући у виду специјалне односе које је имала с многим земљама које трпе посљедице колонијализма неких других чланица Уније.

Бивша држава са скоро 24 милиона становника, била би пета највећа чланица ЕУ до уласка Пољске, а на Европском савјету би имала више гласова од Холандије, Португала или Белгије.

Ипак, Југославија је имала шест република. Могући развој би ишао у правцу да се Словенија и Хрватска удружују с регионима попут Баварске, Каталоније и Шкотске у трагању за утицајем у Европи и новчаним средствима. Положај Србије би, с друге стране, био отежан компликованим споразумом о подјели власт с аутономоном косовском мањином.

Због тога би било нове дистрибуције моћи у ЕУ, с променом надлежности од влада чланица ка европским и регионалним нивоима. Економске и социјалне политике, попут запошљавања, миграција, социјалног система би увелико били одређивани у Бриселу, док би политике инфраструктуре и саобраћаја, образовања и културе ишле у регионе, што очигледно оставља владама чланица мање надлежности.

Тежња ка децентрализацији у Југославији би и у том приотивчињеничном случају, ипак толико јачала да би се омогућило издвајање једне од република, што би представљало преседан за индепендистичке покрете у старим чланицам. Могући исход би био да би ЕУ на крају чинило више држава мање и средње величине.

Из овог хипотетичког сценарија, Адебар издваја три лекције за актуелну Европску унију. Прво, ЕУ би се транзицијом Југославије и њеним прилагођавањем за улазак у зону евра, боље припремила за кризе у Грчкој и Шпанији. Друго, Брисел би имао знатно мање развијену безбједносну и одбрамбену политику, а више би се фокусирао на глобалну спољну политику с мање војне снаге него данас.

Трећа лекција уласка цијеле Југославије у ЕУ је више у форми питања: да ли националне државе још одређују оквир за рјешавање изазова у Европи у 21. вијеку? Мултиетничка држава чланица са слабом федералном структуром би наговјестила данашње дебате о подривању националног суверенитета послије финансијске кризе, повремене жалбе о отуђењу демократије у Европи или покретима за независност у Каталонији и Шкотској.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.