Драган Дакић: ОХР изгубио легитимитет

Заокрет у спољној политици САД према БиХ, те поруке из Вашингтона да неће више учествовати у изградњи држава и нација, није нимало неочекиван. Oд тренутка када је предсједник Доналд Трамп поново преузео функцију у Бијелој кући, могли су се чути наговјештаји новог политичког курса. И оно што се тренутно дешава, представља само претварање те политике у формалне и фактичке акције широм свијета.

- Што се тиче БиХ, примјетна је потпуно другачија перцепција у односу ранију. Ако обратите пажњу на рјечник који се користи у Вашингтону, БиХ се не третира као друге балканске државе у којима се у први план гурају централна влада и централни органи. Америчка администрација очигледно више не идентификује БиХ у неком вануговорном контексту, као државу која је у међувремену, путем интервенционизма, разних страних помоћи и диктата, форматирана да само изгледа као држава. Вашингтон сада посматра БиХ као уговорену државу између страна. То је оно што се јасно може видјети и у најновијем документу Стејт департмента– каже професор међународног права Драган Дакић.

Руши се илузија

ГЛАС: Како би та промјена диоптрије Вашингтона требало да утиче на унутрашње односе и политичке актере у БиХ?

ДАКИЋ: Мислим да све стране у БиХ тиме могу бити задовољне. Руши се илузија да се међународни уговор може на силу конвертовати у устав, као и илузија да се стране инстанце које су овдје присутне, попут ОХР-а, могу одомаћити и претворити у домаће установе са неограниченим законодавним, извршним, судским и политичким овлашћењима. Та се илузија губи и све се препушта странама у БиХ, како је све ово вријеме требало да буде. Ми смо пуне три деценије имали на дјелу процес концептуалне деконструкције самог уговорног односа у БиХ и његовог насилног претварања у уставни однос. Разлика између та два концепта није само формална и правна, она је фактичка. Ако сте у уговорном односу, као што ми јесмо, он по дефиницији подразумијева сагласност и равноправност. То је основно правило уговорног права и основни принцип Дејтона. С друге стране, уставна констелација подразумијева хијерархију и могућност централних органа да намећу своју вољу. БиХ није тако уговорена, нити је уопште тако концептуално постављена.

ГЛАС Који су то изворни дејтонски оквири када је ријеч о подјели надлежности?

ДАКИЋ: Када погледате изворне надлежности, БиХ има спољнополитички легитимитет и неколико таксативно наведених надлежности, док унутрашњи суверенитет фактички припада ентитетима. То је нормирано у Дејтону. Овдје није ријеч о некој неочекиваној, револуционарној или деструктивној промјени. Овдје је ријеч искључиво о прагматизацији и враћању ствари на темеље на којима су постављене. Не треба заборавити да је Дејтонски споразум амерички изум. Међутим, под утицајем једне глобалне агенде, коју називамо глобални конституционализам, они су годинама покушавали, не само у БиХ, већ и генерално у међународним организацијама, да од овог уговора направе уставне акте, а од међународних организација наддржавне инстанце које диктирају државама шта да раде. САД су тај концепт напустиле, што се јасно видјело и почетком ове године. Ово што сада видимо на локалном плану је рефлексија тог глобалног тренда.

Република Српска може да буде задовољна

ГЛАС: Да ли је Српска спремно дочекала ове геополитичке промјене?

ДАКИЋ: Република Српска у том смислу може да буде задовољна, јер ми више нисмо у диспозицији у односу на централне органе, како то предвиђа уставна парадигма, већ смо равноправна уговорница. Ипак, мој утисак је да након свих процеса који су нас задесили од деведесетих година наовамо, нисмо развили адекватну терминологију, а ни емоције за ову промјену политичке климе. Одједном смо дочекали да будемо признати као субјект у процесу, а не као објекат који треба елиминисати као реметилачки фактор.

Када упоредим политичко Сарајево са дешавањима из прошлости, чини ми се да су они данас преузели улогу коју смо можда ми имали деведесетих година, не схватајући обим геополитичких промјена до којих је дошло падом Берлинског зида.

Посљедњи високи представник – реалан сценарио

ГЛАС: Помиње се да би нови високи представник могао бити и посљедњи. Колико је такав сценарио реалан, с обзиром на то да се Велика Британија и Њемачка жестоко противе томе?

ДАКИЋ: Мислим да је то потпуно реалан сценарио. Ако погледате став Републике Српске који она манифестује кроз акте НС РС и других органа још од 2021,  ми јасно инсистирамо на затварању ОХР-а. На то имамо пуно право у свом уговорном капацитету. У уставно-правном контексту то би можда било дискутабилно и централни органи би били задужени за такве захтјеве, али пошто је на снази међународни уговор, ми као уговорница имамо право да тражимо затварање ОХР-а, јер је та инстанца давно изгубила основ свог постојања. Са Кристијаном Шмитом тај уговорни режим је потпуно искривљен. Он представља фрактуру дејтонског поретка у БиХ.

ОХР је осмишљен као ад хок инстанца која је требало да помаже домаћим органима у превазилажењу постконфликтних ситуација.  Међутим, ОХР је покушао да еволуира у институцију са неограниченим овлашћењима, улазећи директно у сферу управљања политичким процесима. То нити је тако замишљено, нити је уговорено.

ГЛАС: Како онда тумачити улогу Европске уније у цијелој овој причи?

ДАКИЋ: Морамо отворено рећи да ЕУ нема никакав стварни правни капацитет да од нас нешто потражује. Она наступа искључиво са аспекта својих политичких интереса. Позната агенда "5+2" је чист политички манифест без правног значаја. Наша страна за разговор су сталне чланице Савјета безбједности УН. Европска унија је и сама продукт глобалног конституционализма, она своје оснивачке уговоре настоји да претвори у уставне акте, а своје институције у националну владу ЕУ. Зато јој је концепција централизоване БиХ сродна и зато желе да је виде као "успјешну причу" кроз своје огледало. Не чуди ме што ЕУ и даље жели ОХР са неограниченим овлашћењима, иако је то у супротности са свим вриједностима на којима сама Унија почива. Они у тој инстанци виде снагу која би завршила посао претварања БиХ из уговорне у уставну државу, што води до брисања ентитета, надлежности и заштитних механизама одлучивања.

"Кукавичје јаје"

ГЛАС: Недавно су бивши високи представници Карл Билт и Волфганг Петрич позвали на укидање ОХР-а, али уз услов да се његова овлашћења пренесу на ЕУ кроз процес интеграција. Да ли је то "кукавичје јаје"?

ДАКИЋ: Апсолутно. Не смијемо да се заваравамо њиховом наводном добронамјерношћу. Они наступају као експоненти глобалистичке политике. Њихов текст је реликт минулог времена када су глобалисти вјеровали да могу форматирати народе, државе и измишљати нације. Они покушавају да наше окове замијене повоцем. Поручују: "Скините им ропске ланце који се зову ОХР, а ставите их на поводац који се зове европске интеграције у перспективи".  То је поводац који нам не би дао слободу, већ би били везани за диктат Брисела. Потпуно је свеједно да ли губите политичку вољу кроз грубо насиље ОХР-а или посредно кроз испуњавање бриселских услова.

ГЛАС: Да ли је у тренутним околностима реално размишљати о враћању одузетих надлежности Републици Српској?

ДАКИЋ: Да сте ме то питали прије неколико мјесеци, вјероватно бих имао много мање ентузијазма. Правну могућност и механизме смо имали увијек, али нам је недостајао пресудан фактор, повољан политички амбијент. Данас тај амбијент постоји. Мој савјет би био да не идемо мегаломански одједном на више начина, већ мудро, корак по корак. Вријеме ради за нас. Развој ситуације и глобално и локално иде у прилог нашим тежњама да изградимо нормално, одрживо и прогресивно друштво на изворним темељима Дејтона, ни мање, ни више од тога. Фијаско глобалиста потврђује да се ствари морају вратити на реалне основе. Све што је силом и противправно одузето не може конвалидирати у нешто правно ваљано и мора бити враћено. Геополитичка и политичка ситуација је сада потпуно на страни Републике Српске.

Механизми за тужбу против Шмита

ГЛАС: Постоје ли реални правни механизми да се против Кристијана Шмита покрене тужба?

ДАКИЋ: Да, то је потпуно могућ сценарио. Ми смо својевремено имали консултације са познатим италијанским адвокатом Тартаљом који је још прије двије године наводио то као могућност, и то би сада требало да буде дио стратегије о којој ће одлучити руководство Српске.

Постоји више механизама за покретање спора. Као неко ко се бави међународним правом, сматрам да је права адреса за тужбу Њемачка. Кристијан Шмит је овдје дјеловао као дипломатски и политички агент Њемачке, а не као физичко лице. Имао је њихову комплетну дипломатску, техничку, финансијску и логистичку подршку, укључујући обезбјеђење и возила.  Уосталом, он је и сам јавно потврдио ту јурисдикциону везу када је изјавио да се о његовој судбини и одласку са функције одлучује у Берлину, а не у Вашингтону. Политичко руководство Српске треба да одлучи да ли ће поступак покренути пред надлежним судовима у самој Њемачкој или кроз адекватне судске и квазисудске поступке унутар система УН. Мислим да у оквиру УН имамо највише изгледа за успјех, под условом да наступамо у јавноправном капацитету као Република Српска.

Иностране судије

ГЛАС: Очекујете ли да се ускоро отвори и питање иностраних судија?

ДАКИЋ: Да. Уставни суд БиХ је својим активизмом најгрубље мијењао Анекс 4 Дејтонског споразума иако за то уопште није овлашћен. Докле год у њему сједе стране судије, то није домаћи, већ интернационализовани. Осим домаћих актера који су га направили уговором, имамо интервенцију предсједника Европског суда за људска права који именује стране судије.

Лично немам проблем са тим да он функционише као међународни, уговорни суд, али онда мора бити јасно да такав суд не може да преуређује дејтонску структуру. Из тога произилази право Српске да све акте који су ван дејтонског уговора једноставно не примјењује. Као уговорница, Српска има тај капацитет. Наравно, то не можете објаснити кроз примјер неке административне јединице. Али када било коме у свијету објасните да је ово уговорни суд и да ви као уговорница одбијате измјене уговора од стране трећих лица, сви ће то разумјети и подржати.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.