Драган Дакић: НАТО интеграције изгледају бенигно у односу на ЕУ

Дејтонски мировни уговор је једини темељ за који можемо бити сигурни да гарантује опстанак БиХ. Ријеч је о простору на којем се историјски сударају дивергентне категоричности, унитаризам једних и самосталност других. Дејтонска конструкција мировних уговора показала се способном да помири те суштинске противрјечности. Мислим да до сада није понуђена ниједна озбиљна алтернатива Дејтону која нуди успјешније рјешавање било којег питања у БиХ.

Изјавио је то у интервјуу за "Глас" Драган Дакић, професор међународног права у Крагујевцу, који је почетком мјесеца као панелиста учествовао на округлом столу "30 година након Дејтона: Мир, изазови и перспективе", који је у Паризу организовало Представништво Републике Српске у Француској.

- Проблем Дејтона нису ни слово нити његов дух, већ његово неспровођење и противправно мијењање. Прогласити Дејтон мртвим, непотребним или непожељним због правног насиља које је над њим вршено значи прихватање и озакоњење тог насиља. Ако се одустане од Дејтона, одустаје се од уговорене - правне БиХ, те је фактичко стање једино што преостаје на чему се може засновати њено унутрашње уређење. Оно још није постало правно, и Српска може или да покрене међународноправне механизме за одбрану свог статуса по Дејтонском мировном споразуму или да одустане од Дејтона, тиме и од свог статуса. Изостанак реакције Српске недвосмислено би означио озакоњење тренутног фактичког стања - рекао је Дакић који је и савјетник предсједника Народне скупштине Републике Српске.

ГЛАС: Били сте на скупу у Паризу. Како, према Вашем виђењу, данас изгледају и БиХ и Српска три деценије касније?

ДАКИЋ: Имао сам част да учествујем на том округлом столу. Показано је колико је важан континуитет. Скупу је присуствовало око 200 особа високог дипломатског, научног, друштвеног, политичког, привредног, војног, културног и цивилног профила. Искрено, био сам скептичан у погледу могућности, теме и предавача да задобију такву пажњу и у квалитативном и у квантитативном смислу.

У конкретном случају, ријеч је о континуираном присуству дипломате из Српске Бојане Кондић Панић која је заслужна за такав одзив. Континуитет је пресудно важан и у свему другом што се ради. Ја сам говорио о примјеру другог континуитета. То је неформално мијењање Дејтонског споразума кроз 30 година имплементације. Прву деценију или деценију и по карактерисале су модификације које се могу приписати голој сили: физичко-војној усљед акција и понашања међународних снага.

Сила је комбинована са најгрубљим интервенционизмом високог представника. Од друге деценије, деценије и по, примјењују се софистициранији, али и даље недопуштени облици принуде у правцу измјене међународног уговора.

Ова фаза постаје доминантна са отпочињањем процеса приступања ЕУ, 2008, потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању. Кулминација је Бриселски споразум за БиХ, званично назван "Политички споразум о принципима за обезбјеђење функционалне БиХ која напредује на европском путу" из 2022. Тиме су се чланови Предсједништва БиХ и лидери странака у Парламентарној скупштини БиХ обавезали на спровођење 14 ЕУ приоритета којима се суштински мијења Дејтон.

Ова фаза је обиљежена и значајним активизмом Уставног суда БиХ у правцу ревизије Дејтона. Трећа деценија је завршена, а четврта отпочета квалитативно новим обликом принудне измјене тог споразума, а то је путем кривичног судства. Иако се почетак ове фазе суштински не може издвојити из контекста Бриселског споразума, потребно је нагласити да кривично гоњење званичника Српске, оптуженог да је вршио овлашћења из Устава Републике, представља до сада најозбиљнију једнострану ревизију Дејтонског мировног споразума.

Правну подлогу за овакав удар створио је Уставни суд БиХ који је 2023. додијелио Кристијану Шмиту законодавна овлашћења у БиХ иако није именован од стране Савјета безбједности УН. Том одлуком Уставни суд БиХ је измијенио уговорену подјелу власти, додајући БиХ нивоу нову законодавну инстанцу осим Парламентарне скупштине БиХ. Све потом је логичан развој догађаја ако ствар посматрамо кроз оптику континуитета. Данас, Устав Републике Српске је де факто сведен на ниво подзаконског акта у БиХ - јер се кривично одговара због вршења Устава РС ако се учини да то није у складу са законом БиХ.

Тиме је Република Српска из статуса уговорнице тј. субјекта у међународном уговору, сведена на административну јединицу која је објекат закона БиХ. Равноправност ентитета са централним органима БиХ, која је заснована на међународном уговорном праву, замијењена је суброгацијом ентитета, чиме је унутрашња Дејтонска структура БиХ потпуно редефинисана.

ГЛАС: Шта је данас највећа пријетња по Дејтон?

ДАКИЋ: Данас се чини да су ЕУ интеграције највећа пријетња по Дејтонски мировни споразум. Списак од 14 приоритетних захтјева према БиХ, који је израдила Комисија ЕУ, садржински је неспојив са Дејтоном. Бриселски споразум за БиХ, иако није правни већ политички уговор, представља ефикасан инструмент реконфигурације политичког, институционалног и правног уређења дејтонске БиХ.

У том смислу, НАТО интеграције изгледају бенигно у односу на ЕУ. То што је данас, 2025. године, драстично нарушен принцип подјеле власти у БиХ, што се десило и 1991, умногоме је заслуга ЕУ. Мислим да нико озбиљан не може бити спокојан због "повампирења" једног од основних узрока крвавог рата у БиХ, а који је био успјешно неутралисан Дејтонским споразумом.

Нажалост, садржинска некомпатибилност мировног уговора и ЕУ интеграција данас не чуди. Опет, нажалост, ЕУ је од највећег мировног пројекта прерасла у нескривени концерн за економско и војно ратовање против Русије. Можда ни ово не чуди ако ствар посматрамо кроз оптику континуитета.

ГЛАС: Због чега стране у БиХ, али и неке извана, другачије читају оно што је 21. новембра договорено у Дејтону, а 14. децембра 1995. овјерено у Паризу?

ДАКИЋ: Сударање историјских дивергентности није нестало 1995. године. Мада ми се чини да је тада идеја самосталности код Срба изгубила своју категоричност и да је сасвим замијењена идејом аутономности у БиХ. То се најбоље види по томе што су Срби у БиХ у политичком и правном дискурсу снажно, готово догматски, пригрлили федералистичку перцепцију дејтонске БиХ, чиме су је већ напола унитаризовали.

Унитаризација је континуиран и природан ток у свим федералним државама, а уставно и кривично правосуђе свугдје су полуге тог процеса. У формалном, правном и политичком смислу Срби су имали макар исти рој разлога да БиХ сматрају уговорном државом, тј. реалном унијом, а себе страном уговорницом једнаког субјективитета са друге двије уговорнице, БиХ и ФБиХ.

Са друге стране, идеја унитаризације није изгубила своју категоричност, задржала је континуитет и у различитим периодима имплементације споразума се испољавала у различитом интензитету. Данас постоји све мање и мање разлога да она обуздава своју категоричност.

Рекао бих да је у овоме суштински разлог зашто се дејтонски мировни споразум различито чита. Дакле, како сте правилно уочили, и овде тежиште питања није на "шта је написано у закону?", већ на "како читаш?"

ГЛАС: Српска упорно понавља да се сви морају држати Устава БиХ, који је Анекс 4 споразума, те Анекса 10 који се односи на мандат Канцеларије високог представника. Како је могуће да високи представник готово 30 година дјелује изван оквира, да ПИК ради како ради, те да већина сила на то не реагује или стане уз политичко Сарајево које каже да је све то у реду?

ДАКИЋ: Да није до нас? Да ли ми можемо макар интимно да помислимо да нешто нисмо добро схватили када је ријеч о мандату високих представника које је именовао Савјет безбједности УН и чије извјештаје је усвајао? Ако ово није корисно, хајде да сагледамо шта је корист од тога што се овим питањима већ 30 година бавимо на исти начин без икаквог резултата?

Овдје Српска упада у замку. Забављајући се општим питањем мандата високих представника које јесте именовао Савјет безбједности УН и чије је поступке верификовао усвајањем редовних извјештаја - питањем које је нерјешиво, умјесто питањем Кристијана Шмита којег нити је именовао СБ УН нити му је усвојио извјештаје - питањем које јесте рјешиво. Српска их све номинално изједначава.

ГЛАС: Колико примјер БиХ показује да међународно право није једнако за све, или јесте?

ДАКИЋ: Међународно јавно право је грана која нема процесни дио. То значи да се остваривање права на једнакост, права на самоопредјељење итд. не врши судским путем, већ практичним упражњавањем. Тако да међународно јавно право не ствара судски, или на неки други вјештачки начин, ситуације које су неодрживе у реалности. То није сврха међународног јавног права. Његова сврха је да нормира неспорну, потврђену и самоодрживу реалност. Ријечју, која има континуитет.

Република Српска је 1995. била неспорна и на најстрожи могући начин потврђена као жилава и самоодржива реалност. Као такву, међународно јавно право ју је нормирало кроз Дејтонски мировни споразум, равноправно са ФБиХ и међународно признатом БиХ, чланицом УН.

Ако Српска изгуби самоодрживост, односно способност да заштити свој статус нормиран у Дејтону, не треба кривити међународно јавно право, мада јесте најлакше. Дакле, оно јесте исто за све, у смислу да су свима једнако понуђена права и да једнако никоме не помаже да их оствари ко није кадар. Ни БиХ ни Република Српска нису изузетак.

ГЛАС: Може ли БиХ, односно Српска да искористи озбиљно мијешање карата на геополитичком плану и да ојача темеље на којима стоји?

ДАКИЋ: Најбитнија промјена је суспензија мултилатерализма у међународним односима и враћање на унилатерализам. Због тога међународна заједница у овом тренутку има све мање карактеристика правне заједнице. Данас се чини да је свијет поново у неком претправном стању и да је "Што узмогнем, чућете хоћу ли!" једино правило. Што се тиче тектонских геополитичких престројавања, рекао бих да су она за Републику Српску од секундарног значаја.

Можда потпуно гријешим, али ми се чини да је вријеме теренске ефикасности суперсила иза нас. Садашњи тренутак, као и будућност, припадају регионалним силама које имају теренску предност без обзира на евентуалну инфериорност на глобалном плану.

Зато мислим да се Српска уопште не треба оријентисати према глобалним кретањима и констелацијама, већ искључиво према регионалним. Није вријеме за апстрактна и романтизована питања са превише непознаница, већ за што једноставније одговоре на питање: "Ко сад може највише да нам науди?" Свјестан сам да ово не звучи нарочито прогресивно, али ми се чини доста реалним.

ГЛАС: Били сте дио радне групе која се бавила израдом новог Устава Српске? Има ли он шансе?

ДАКИЋ: Правни посао око новог Устава Републике Српске је одрађен. Даље је на политичким органима и ствар је политичке одлуке.

 

Трећи ентитет?

ГЛАС: Из водеће хрватске партије у БиХ, ХДЗ-а, све отвореније се говори о потреби јачања федерализма, односно формирању трећег ентитета у БиХ? Да ли је то реално?

ДАКИЋ: Посљедње што је потребно у БиХ је да се негирају нечији интереси и приједлози. Ако Хрвати у БиХ и ХДЗ истрајавају на том захтјеву, то се мора узети у обзир. Сматрам да Република Српска у евентуалном отварању тог процеса треба да буде свјесна статуса и капацитета које има по Дејтону, а не по његовим противправним измјенама и да у складу са тим одреди позиције. Ако би стварање трећег ентитета побољшало стандард грађана у Републици Српској и капацитете у БиХ, нема разлога за негативан став. Ипак, треба нагласити да формалноправно превођење Српске, уз њен експлицитан, имплицитан или на други начин дат пристанак, из статуса уговорнице у међународном уговору у статус федералне јединице дугорочно значи одустајање и од захтјева за аутономијом у БиХ. Федералне државе се унитаризују, а уставно и кривично правосуђе су им полуге за то. Из угла међународног уговорног права, Српска је једнака страна уговорница са БиХ и ФБиХ. Друго је питање колико то тренутно користи. Формалноправним преласком у статус федералне или чак конфедералне јединице, из угла било које гране права Српска би била статусно подређена органима БиХ. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.