Додик: Застава јача од граница

БАЊАЛУКА - Дан српског јединства, слободе и националне заставе је празник љубави према своме и свијести о цијени коју су генерације прије нас платиле да бисмо данас имали право на своје име, своју вјеру, своје писмо, своју земљу и своју заставу, истакао је предсједник СНСД Милорад Додик.

Поводом Дана српског јединства, слободе и националне заставе који се обиљежава данас у Бањалуци, у организацији влада Републике Српске и Србије, Додик је у колумни за Медијски систем Републике Српске - Срна нагласио да 15. септембра треба подићи заставу високо, не против било кога, не да некоме пријетимо, не да од некога тражимо дозволу да будемо оно што јесмо, него због нас.

"Због оних који су је носили преко Кајмакчалана. Због оних који су је сачували када је било опасно показати је. Због оних који су стварали Републику Српску. Због Србије која је данас снажна и способна да буде ослонац свом народу гдје год он живио. И због генерација које долазе, којима морамо оставити и Србију и Републику Српску снажније него што смо их наслиједили", навео је Додик у колумни коју Срна преноси у цијелости:

Постоје дани које обиљежавамо зато што их је календар одредио и постоје дани који нас подсјете зашто смо опстали. Петнаести септембар припада овим другим.

Дан српског јединства, слободе и националне заставе није празник једног датума. То је празник свега што смо као народ морали да преживимо да бисмо данас могли слободно да подигнемо своју тробојку и да је нико не склања. Јер српска застава никада није била само комад платна. У њој су наши порази и побједе, гробови и крштења, цркве и огњишта, они који су под њом гинули и дјеца која ће је носити када нас више не буде.

Када погледам црвено, плаво и бијело, не видим три боје. Видим вијекове. Видим Косово. Видим Солунски фронт. Видим страдања и устанке. Видим Коридор. Видим Републику Српску. Видим народ који је много пута у историји остајао без свега, али никада није пристао да остане без себе. У томе и јесте величина 15. септембра.

Тог дана 1918. године српски војник није питао ко ће му од великих сила дати сагласност да буде слободан. Послије Албаније, Крфа, глади, болести и смрти кренуо је кући. Имао је изношену униформу, пушку, сјећање на мртве саборце и једну идеју која се показала јачом од много моћнијих царстава - да Србија мора бити слободна.
И вратио се.

Зато овај празник није празник мржње према другоме. Нама туђа мржња није потребна да бисмо знали ко смо. То је празник љубави према своме и свијести о цијени коју су генерације прије нас платиле да бисмо данас имали право на своје име, своју вјеру, своје писмо, своју земљу и своју заставу.

Мијењале су се империје. Мијењале су се државе. Повлачене су границе. Настајале су и нестајале идеологије. Српски народ је остајао. Остајала је свијест ко смо, којим језиком говоримо, којој традицији припадамо и шта за нас значи слобода. И зато је можда управо Дрина најбољи доказ колико административне границе могу бити немоћне пред животом једног народа.

Дрина јесте административна граница. Али она никада није успјела да буде граница између брата и брата, исте крсне славе, истог језика, истих пјесама, исте цркве, истих породичних успомена и истог осјећаја припадности. Она није рез на српском националном бићу. Она је његова кичма.

Србија и Република Српска управо зато заједно обиљежавају 15. септембар. Одлука да се заједнички обиљежава Дан српског јединства, слободе и националне заставе донесена је 2020. године, а Александар Вучић је и касније овај празник описивао као празник идентитета и заједништва Србије и Српске. И ту треба бити поштен и захвалан.

Много тога је кроз историју повезивало Србију и Србе западно од Дрине, али је мало периода у новијој историји у којима су односи Србије и Републике Српске били садржајнији, непосреднији и природнији него данас. Велика заслуга за то припада предсједнику Србије Александру Вучићу.

Вучић је разумио нешто што није увијек било подразумијевано у Београду: Република Српска није Србији терет, није непријатна тема и није рођак којег се сјетимо само на празник. Република Српска је дио живота српског народа. Разумио је и да административне границе треба поштовати, али да оне не морају бити зидови.

Постоје путеви. Постоје мостови. Постоје школе, болнице, универзитети, културне установе, заједнички пројекти, економска сарадња, помоћ локалним заједницама, заједнички празници и, изнад свега, свијест да са обје стране Дрине живи исти народ.

То је начин да се граница не руши, него надрасте. Не неодговорношћу, него сарадњом. Не сукобом, него повезивањем. Не тако што ћемо негирати политичку реалност, него тако што ћемо изградити везе снажније од сваке административне линије. И зато Србија и Република Српска данас, више него икада, могу да дишу заједно.

Када је тешко Српској, Србија то осјећа. Када Србија јача, Српска је сигурнија. Када се у Београду разумије Бањалука и када се у Бањалуци радује успјеху Србије, тада односи више нису само протоколарни односи двије власти. Они постају оно што заправо јесу - однос једног народа према самом себи.

Вучић је у томе имао политичку ширину да разумије да национално јединство не значи укидање граница, већ укидање отуђености. То је огромна разлика. Јер границе су кроз нашу историју често повлачили други. Неке су цртане послије ратова, неке послије великих конференција, неке у кабинетима далеко од српског народа. Али постоји нешто много старије и много снажније од свих ограда које су кроз вијекове постављане међу Србима.

Постоји припадност. Постоји памћење. Постоји језик. Постоји вјера. Постоји породица. И постоји застава.

Зато је тробојка можда најједноставнији, али и најснажнији симбол те везе. Иста је када је дијете држи у Бањалуци, Београду, Требињу, Новом Саду, Источном Сарајеву, Нишу или било гдје у свијету гдје живе Срби. Она не пита са које си стране Дрине.
Она каже ко си.

Александар Вучић је 2023. управо на обиљежавању овог празника рекао да српски народ може живјети у много земаља, али да има једну заставу. То можда најбоље описује суштину политике која не тражи да било ко руши границе, него инсистира да границе не могу да пониште идентитет.

Али патриотизам не смије завршити подизањем заставе. Ако дјеци оставимо само тробојку, а не оставимо им земљу у којој желе да живе, нисмо завршили посао.

Наша генерација више нема задатак својих прадједова да пробија Солунски фронт. Наш фронт су школе из којих излазе образовани људи, радна мјеста од којих породица може да живи, села у којима се поново чује дјечија граја, путеви који нас повезују и друштво из којег се не одлази зато што се мора, него у које се људи враћају зато што желе.

Најгласнија химна није увијек она коју пјевамо. Понекад је то кућа у којој се поново упали свјетло. Највећа побједа није увијек војна. Понекад је то млад човјек који каже: остајем овдје. Наши преци борили су се да нас има. На нама је да се изборимо да нас буде више.

Зато 15. септембра треба подићи заставу високо. Не против било кога. Не да некоме пријетимо. Не да од некога тражимо дозволу да будемо оно што јесмо. Него због нас.
Због оних који су је носили преко Кајмакчалана. Због оних који су је сачували када је било опасно показати је. Због оних који су стварали Републику Српску. Због Србије која је данас снажна и способна да буде ослонац свом народу гдје год он живио. И због генерација које долазе, којима морамо оставити и Србију и Републику Српску снажније него што смо их наслиједили.

Јер застава није само знак територије. Она је знак трајања. Границе су у историји цртане и брисане. Царства су настајала и нестајала. Моћници су долазили и одлазили. А тробојка је остајала.

И док год се под њом препознајемо, док Србија и Република Српска разумију једна другу и док знамо да слобода једног дијела нашег народа даје снагу другом - ниједна административна граница неће бити јача од онога што нас повезује.

Живјела Србија. Живјела Република Српска.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.