Куда иде Њемачка послије изборног земљотреса у Саксонији: Ватрени зид према АфД-у почиње да пуца

Септембар би могао бити један од најважнијих мјесеци за политичку будућност Њемачке. Избори у Саксонији-Анхалту, Мекленбургу-Западној Померанији и Берлину могли би додатно ослабити владајућу Хришћанско-демократску унију (ЦДУ), а самим тим и позицију канцелара Фридриха Мерца.

Пораз ЦДУ у Саксонији-Анхалту сам по себи није изненађење. Много важније је то што је Алтернатива за Њемачку (АфД) освојила 43,8 одсто гласова и 39 од 83 посланичка мјеста, чиме је за само три мандата остала без апсолутне већине. ЦДУ је пала на 17,2 одсто, што је тежак ударац странци која је ту покрајину водила готово четврт вијека.

Још важнија од самог резултата јесте политичка порука избора. АфД више није само странка протеста. Постао је важан фактор њемачке политике, а Саксонија-Анхалт могла би постати лабораторија за оно што ће се у наредним годинама дешавати и на савезном нивоу.

МЕРЦ И ПАРАДОКС

Канцелар Фридрих Мерц сада се суочава са све тежим парадоксом. Покушавајући да врати дио бирача који су отишли удесно, ризикује да изгуби дио оних који ЦДУ и даље виде као умјерену конзервативну странку. Ако, с друге стране, настави да АфД представља као политички неприхватљив и опасан, ризикује да тој странци додатно повећа подршку међу бирачима који су већ незадовољни политичким естаблишментом.

Мерц је послије изборног резултата признао да га је исход "протресао до темеља" и да ЦДУ не може наставити као до сада. То је можда и најважнија политичка порука избора, да досадашња стратегија према АфД-у више није довољна. На савезним изборима 2025. г ЦДУ/ЦСУ освојила је око 28,5 одсто гласова и формирала владу са СПД-ом, док је АфД са 20,8 одсто завршио на другом мјесту. Од тада подршка АфД-у наставља да расте, док владајућа коалиција све теже одржава стабилну подршку. 

САНИТАРНИ КОРИДОР

Њемачке традиционалне странке годинама граде такозвани политички ватрени зид, односно санитарни коридор према АфД-у. ЦДУ, СПД, Зелени и Љевица одбијају било какав облик сарадње са том странком, уз образложење да је њена политика неспојива са демократским поретком. Та политика има јасне историјске и политичке разлоге. Али њена дугорочна одрживост сада постаје све веће питање. У Саксонији-Анхалту АфД има 39 од 83 мандата. ЦДУ је освојила 15, СПД, Зелени и Љевица по осам, а БСВ пет мандата. За већину су потребна 42 гласа.

Управо зато пет посланика БСВ-а постају важан политички фактор. БСВ не нуди формалну коалицију са АфД-ом, али је отворио могућност толерисања мањинске владе или избора надстраначког премијера. АфД, са друге стране, тражи стабилну већину за свог кандидата Улриха Зигмунда.

Ту је, према оцјенама појединих аналитичара, важна једна процедурална разлика. У трећем кругу избора за премијера у Саксонији-Анхалту довољна је проста већина датих гласова, а уздржани гласови се не рачунају као дати. 

Али ако би се свих пет посланика БСВ-а само уздржало, АфД и остале странке би, у тренутној расподјели, имали по 39 гласова, што не би било довољно за избор Зигмунда. Зато БСВ сам по себи не може једноставним уздржавањем да доведе АфД на власт, али његова одлука да не блокира одређене сценарије може значајно утицати на формирање будуће владе. Управо ту лежи суштина политичког тренутка. Ватрени зид можда још није пробијен, али први пут више није непробојан.

БИРАЧ НИЈЕ ИДЕОЛОГ

У расправи о АфД-у важно је не изједначавати три ствари, глас за ту странку, подршку свакој њеној политици и незадовољство постојећим системом. Нису сви бирачи АфД-а његови идеолошки сљедбеници. За дио њих тај глас је начин да казне владајуће странке, пошаљу поруку политичком естаблишменту или покажу незадовољство политиком коју су годинама спроводиле.

Миграције, животни стандард, цијене, енергетска и климатска политика, однос према Русији и Украјини, као и стање њемачке индустрије, постали су питања на којима дио бирача више не прихвата одговоре политичког центра. Управо комбинација економских и друштвених страхова, посебно на истоку земље, помогла је АфД-у да окупи и дио бирача који раније нису редовно гласали. АфД се залаже за оштро ограничавање миграција, јачање националног суверенитета и промјену дијела европских, климатских и енергетских политика. Зато његов раст није могуће објаснити само национализмом или наводним утицајем Русије.

Покушаји да се АфД представи као насљедник нациста или као пуки инструмент Москве до сада нису зауставили његов раст. Код дијела бирача таква реторика може чак створити утисак да традиционалне странке немају озбиљан одговор на проблеме који их тиште. Проблем је очигледно дубљи од једног догађаја или једне политичке поруке.

ИСТОК КАО ЛАБОРАТОРИЈА

АфД је дуго посматран прије свега као странка источне Њемачке. Али управо исток сада може постати политичка лабораторија из које ће се трендови ширити на цијелу земљу. У Тирингији, Саксонији, Бранденбургу и Мекленбургу-Западној Померанији АфД је већ међу најјачим странкама. Саксонија-Анхалт сада показује шта се дешава када та снага постане толика да друге странке више не могу једноставно да је игноришу.

До сада је најважнији аргумент традиционалних странака био да АфД може освајати гласове, али не може доћи на власт. Ако се покаже да може, чак и кроз мањинску владу или сложен систем парламентарне подршке, тај аргумент нестаје. Тада ће бирачи добити доказ да изборна побједа АфД-а може бити претворена и у политичку власт. С друге стране, ако АфД дође на власт и покаже да не може испунити оно што је обећавао, први пут ће морати да се суочи са пуном тежином одговорности. То би могао бити најбољи тест његове стварне политичке снаге.

НИЈЕ САМО  ЊЕМАЧКА ПРИЧА

Оно што се дешава у Њемачкој није изолован случај. Посљедњих година десне, национално оријентисане и суверенистичке снаге јачају широм Европе. У Италији владу предводи Ђорђа Мелони, у Финској је десница дио владајуће коалиције, док влада десног центра у Шведској зависи од подршке Шведских демократа. У 
Француској је Национално окупљање једна од најјачих политичких снага.

Те странке нису исте и не заступају идентичне ставове према Русији, Украјини, НАТО-у, економији или европским интеграцијама. Али њихов заједнички раст показује нешто друго – слабљење старог политичког центра и све веће захтјеве за јачањем националног суверенитета.
Зато Саксонија-Анхалт није само њемачка прича. Њен значај је у томе што показује шта би се могло догодити када суверенистичке и десне странке постану толико снажне да их више није могуће држати ван система договорима традиционалних странака.

КРАЈ СТАРОГ ДОГОВОРА

Коријени тог процеса сежу много дубље од актуелног јачања АфД-а. Проблем је настајао постепено, током посљедњих 20 или 30 година, са ширењем глобализације и преношењем све већег броја одлука на наднационални ниво. Такав систем је дуго функционисао, јер је доносио економске користи. Отворена трговина, кретање капитала и радне снаге и ширење европског тржишта омогућавали су раст и стварали утисак да ће већина грађана на крају бити на добитку. Тај договор данас више није тако увјерљив.

Глобализација је створила и губитнике, а дио становништва све више има осјећај да су користи неравномјерно распоређене. У међувремену су дошли миграциона криза, енергетски шок, рат у Украјини, слабљење дијела њемачке индустрије и раст трошкова живота. Све су то питања која су додатно пољуљала повјерење у политички центар.

НЕЗАДОВОЉСТВО

Из тог јаза израстају протестни покрети. Њихов раст није нужно доказ да су европска друштва одбацила демократију или европску сарадњу. Прије показује да велики број бирача више не прихвата аутоматски политичке изборе које су им традиционалне странке годинама нудиле.

Проблем за традиционалне странке је што се незадовољство више не задржава на маргинама политичког система. У све већем броју земаља оно улази у парламенте, владе и саме институције Европске уније.
Стари политички систем и даље има снажне институције, али је све мање способан да игнорише притисак који долази са бирачког тијела. Зато питање више није да ли ће европска политика доживјети промјене. Питање је колико ће дубоке оне бити и колико дуго ће постојећи механизми моћи да их успоравају. Њемачка је посебно важна јер је деценијама била један од главних стубова европског политичког консензуса.

НАЈВЕЋИ ТЕСТ

Ако АфД једног дана освоји толико гласова да без њега више није могуће формирати стабилну владу, политички кордон око те странке биће суочен са највећим тестом. Тај тренутак можда још није дошао на савезном нивоу, али Саксонија-Анхалт показује како би могао изгледати.

Ако друге странке дозволе да АфД формира мањинску владу, или ако не успију да створе одрживу већину без њега, "Brandmauer" ће формално можда остати на снази, али ће његова политичка снага бити озбиљно нарушена. Тиме се мијења правило игре. До сада је АфД могао бити најјача странка, али су друге странке могле да га држе ван власти. Од сада ће све више бити важно да ли је такав систем могуће одржати када изборни резултати постану још неповољнији за традиционалне странке. То не значи да ће Њемачка преко ноћи одустати од својих досадашњих политика. Не значи ни да ће све европске десничарске странке постати дио једног јединственог политичког блока. Али значи да се мијења шири европски политички поредак. 

НОВИ ВЈЕТРОВИ

Период у којем је глобализација изгледала као готово незаустављив процес, а политички центар као природно средиште европске политике, сада улази у дубоку фазу преиспитивања. Саксонија-Анхалт није Њемачка у малом. Али може бити лабораторија онога што ће се касније догодити на савезном нивоу. А ако ватрени зид једном пукне на истоку Њемачке, питање више неће бити да ли ће се политички вјетар промијенити, већ колико брзо ће се та промјена проширити на Берлин и остатак Европе.

За суверенистичке покрете од Беча преко Будимпеште до Рима, ово није само њемачка вијест, ово је доказ да се "ватрени зид" може пробити и да бирачи више неће да трпе стару политику. Закључак је јасан. Успјех АфД-а није више само протест. БСВ, који је сам прошао кроз успон и пад, сада држи кључ у једној кључној покрајини. Ако омогуће мањинску АфД владу, или само не блокирају, то мијења правила игре у цијелој Њемачкој. Ватрени зид више није непробојан. А кад једном пукне на истоку, питање је само времена када ће се отворити и на савезном нивоу и када ће исти вјетар дувати и кроз остатак Европе.

Зашто баш исток

На политичкој карти данашње Њемачке све су видљивије економске и друштвене разлике које су остале након уједињења прије 36 година. Некадашња Источна Њемачка направила је велики напредак, али обећање о потпуном сустизању запада још није испуњено. Саксонија-Анхалт је добар примјер. Бруто плата запосленог са пуним радним временом у тој покрајини прошле године износила је 3.563 евра, док је њемачки просјек био 4.217 евра.

Ни тржиште рада не изгледа охрабрујуће. У августу ове године незапосленост у Саксонији-Анхалт достигла је 8,2 одсто. Зато огромну подршку АфД-у није довољно свести само на миграције или идеологију. У региону у којем се и три и по деценије након уједињења зарађује мање, млади деценијама одлазе, а незапосленост остаје висока, обећање Берлина о сустизању запада за дио становништва још није постало свакодневна стварност.

Стрмоглави пад

Према најновијим анкетама, мање од 12 одсто Нијемаца подржава савезну владу коју предводи канцелар Фридрих Мерц (ЦДУ), што указује на дубоко незадовољство радом извршне власти. Пад повјерења у владу долази у тренутку када се Њемачка суочава са слабим привредним растом, проблемима у индустрији, високим трошковима живота и све оштријим политичким подјелама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.